Prelazijada 1Foto: Predrag Mitić

Evo opet malo nostalgičnih uspomena što ih prizivaju aktuelne gluposti i bizarnosti.

Prvo od Kulina-bana. Tamo sedamdesetih, pokrenuli smo ovde jedan letnji festival trudivši se da ne liči na starinske priredbe tipa „a sada će vam taj i taj izvesti kolo na gajdama“.

Koncept je bio – inovacija.

Uz osmišljene, povezane priče.

Tako je već trećeg-četvrtog leta osmišljena Vražogrnačka svadba, sa podnaslovom Mjuzikl na seoski način, uz igru, pa… stotinak glumaca i folkloraca.

Ne računajući one koje je potom, na brojnim gostovanjima, naš otkačeni i posvećeni reditelj Aca, pokupio usput i ubacio ih na zgodno mesto u predstavu, poput jednog skitnice što je obilazio vašare i sabore sa dresiranim majmunčetom.

Ili ženu što je nosila pevca na pijacu!

Premijera je bila na samom festivalu. Po planu dva izvođenja. No publike se nakupilo, pa se igrala i treća, od 00,00 do dva posle ponoći.

Pročulo se i igralo se još stotinak puta, širom Srbije. Tako i organizatori FEDRAS-a, Festivala dramskih amatera Srbije iz Malog Crnića, pozovu ansambl mjuzikla da gostuje, van konkurencije, na njihovoj smotri.

I logično zasluži neko specijalno priznanje…

E, tu ostavljamo Kulina bana. Krene nas četvorica, funkcionera u neku kasnu jesen da primi tu diplomu. Fićom.

Preko Bora i Crnog vrha.

Kako smo krenuli uz planinu magla sve gušća, ništa se ne vidi, vožnja sve sporija… Zakasnićemo na svečanost, drugar što vozi, inače nervozan, sad vatrira…

I padne presudna odluka.

Tamo negde pre vrha, fizički najsposobniji među nama predloži da izađe ispred i trči drumom, a ovaj da vozi za njim, biće brže…

Tako i bude. Mladalačka, ali tad korisna ludorija.

Ovoga sam se setio onomad kad mi je drugar ispričao svoje železničke doživljaje s putovanja od Bara do Beograda.

Zapravo, zvao me je iz voza da mi kaže da ima nešto interesantno što može da se iskoristi za ovu rubriku.

Veli, odužilo se putovanje, voz mora da stane ispred svakog putnog prelaza gde pruga nema rampe. Prvo mu bilo čudno, a onda proveri i sazna da vozovođe imaju takvo naređenje.

Odmah mu ispričam odmah ono što i vama. Te se malo iz(n)asmejemo da mu bude lakše na stajankama.

Kad ne prođe ni sat, a on ponovo zove, valjda prošli Valjevo. Dopuna informacije – „e, sad staje i na svakom prelazu gde ima rampa“. Kako, zašto!?

Pa, na toj deonici ima kvar na nekoj rampi, a komandni, elektronski, digitalizovani sistem je tako podešen, kad se ona na jednom prelazu pokvari, ne može da otkrije koja je.

Pa su sve sumnjive i prelaze na režim – bez rampe. Ko u vojsci, kad jedan u spavaoni pravi neki problem, dežurni izbudi sve – za kaznu.

Ali, priča s početka mogla bi da bude spas. I za nova radna mesta. Trkač ispred voza da se zove. Brže bi se išlo, kao mi preko Crnog vrha. Dokazano. Može da prođe i kao sportska disciplina. Pa, svečanosti, takmičenja. Prelazijada, turistička atrakcija! Evropski rekordi u sporosti voza…

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Prelazijada”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.