Razvaljena (kao) konzerva 1Foto: Radenko Topalović

Ovo nije putopis, ovo je predskazanje!

Ima njihovih tragova i na/u drugim mestima, ali ovaj je, iako izrazbijan, još, eto posle više od tri decenije – najočuvaniji. Kontrolni punkt! Ček-point! Nešto kao granična kontrola, ali unutar (iste) zemlje. Kakogod se ona zvala, a često je menjala ime. Svi su bili kao privremeni objekti, ali gradnja nije bila tipizirana – bilo ih je u obliku metalnih kontejnera – kućica, bilo je i zidanih. Negde je bilo i rampi, ako rampu nije izigravao, sad ga zovu policajac, a u to doba – milicajac.

Često prolazim kroz Lukovo, mesto između Boljevca i Paraćina, podno saobraćajno znamenite Čestobrodice, nekad još znamenitije kad je za zima i snegova često bila neprebrodica, pa je i saobraćaj bio zaustavljan. Godinama unazad je dobro održavana i prohodna.

E, tu u Lukovu, na ulazu kad se ide iz Zaječara, još stoji ta metalna konzerva, prilično razvaljena, polupanih prozora, ali sa očuvanim natpisom MILICIJA. Sad u njoj nema ničega, možda je objekat otpisan, ali ga niko nije prodao u staro gvožđe, ali kakva smo država, a tek policija, možda se sa njim još trguje, makar računovodstveno, možda neko i zarađuje na njemu…

Uvek kad tuda prođem, setim se 1990-ih i da ona 1993. najgora i najinflatornija nije bila najgora po režimu na tom punktu. Sve su te godine krize, sankcija tu bile iste isli su mi se sve samo stopile u takav utisak.

Tu je milicija, na zamišljenoj granici nekog sreza, regiona ili granici samo vlastima znane administrativne podele mogla da te zaustavi, da proveri da ne šverciješ nešto, možda cigarete, ili duvan za zavijanje koji smo kupovali na kilo, možda gorivo iz Bugarske u kanisterima, ili obrnuto, mogla je da te kazni ako nešto nađe, ili ne nađe, ili zbog svetla, pojasa, nedostatka trokuta u gepeku.

Sad znamo da je često kazna bila dopuna njihovih plata ili neovlašćena zarada, sigurno je bilo slično i sa oduzetim kanisterima…

Ne znamo da li su i te stroge, nekad i blage uniformisane činovnike kojih smo se plašili, a deca posebno, pitajući se da li će nas propustiti – kontrolisali neki veći i značajniji državni šverceri, mafijaši i trgovci naftom i derivatima. Ili su radili – samostalno.

U svakom slučaju, i da nije tako zamišljeno odozgo, sve je to služilo da ne mislimo na ono što smo tada mogli da načujemo kao špekulaciju, neproverene vesti, glasine, a kasnije smo saznali. Možda smo u Lukovu otvarali gepeke i torbe baš onog dana kad je četrdeset kulometara dalje na bugarskoj granici gazda Jezda, miljenik vlasti i vlasnik jedne od piramidalnih banaka koje su pljačkale naivne i doprinosile da Srbija drži svetski rekord po inflaciji – petljao nešto sa oružjem i cisternama nafte…

Možda smo čekali na kontrolnom punktu kad su državni šverceri, deca najviših rukovodilaca, ministri razmenjivali novce i papire od sumnjivih poslova pod okriljem države.

Možda je neko drhturio na nekom od punktova baš, kako mi je pričao jedan visoki espeesovac, kad je Mihalj Kertes, direktor carine i Miloševićev apologeta doneo u stranku „džak para“, koje su kasnije savesno potrošene i „za svaki dinar ima priznanica“. A nisu se sekirali odakle je džak!?

Ništa, kad prođem kraj punkta u Lukovu, pobojim se da uskoro može da bude – renoviran. Za slične namene.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.