Sajmište, selište, grob(lj)ište 1Foto: Predrag Mitić

A neko ga ispravi jer je reč aluzivna. Kao da je rečeno Staro sajmište, kako se uobičajilo pa i ozvaničilo u govoru o zloglasnom logoru.

I tu se ne stade. Iz našeg uskomešanog, nezrelog i neprevrelog mnjenja u javnost potom iskočiše krajnje neumesni, zluradi i ispolitizovani komentari, pa i „prljavo čistunstvo“ o sinoninima, koji kao jednače užas Sajmišta sa nevoljama budućih bolesnika na Sajmu.

Ako je već nekome stalo do bizarnosti govornih omaški što pitača što odgovarača u doba korone, mnogo svrhovitije bi bilo zapitati se nad nečim simboličnijim.

Npr. nad „omaškama“ lekara kad kažu OBOLENJE, a ne oboljenje, prosvetnih činovnika zbog ODELENJA umesto odeljenja.

Ako im to oprostimo jer premijerka, eto, kaže OSTANITE KUĆAMA, opet važi nipošto „sitničava“ pouka: kakav je to obrazovni sistem što dozvoljava nedoučenost učenih, ili propusnost za „školovanje vani“ u kom je moguće tamo postati ekspert, a ovde ostati nepismen…

A sajam i sajmište kao i Sajam i Sajmište kad se zna o čemu se radi, samo (nedobronamerne) isterivače maka na konac može da pobudi na goreopisane pri/misli. U dnevnom govoru se i ne mora razmišljati o nijansama kad je svima jasno o čemu se priča.

Da li treba reći da se sajmište odnosi na mesto gde se održava događaj i objekte u kojima je sajam?

Mnoga mesta imaju prostor, poljanu, utrinu ili livadu koju zovu vašarište, bez obzira da li se na njemu i sada održavaju vašari. Na vašarište idu kad tamo nema panađura, ali dok traje mada idu i na vašarište, kažu – na vašar.

Znaju svi i da se isto završavaju i mnoge druge reči što kazuju da je negde nešto bilo, a sad ga nema, ili je neko tamo bio a sad nije, možda bude, ali još nije. I neka su („nova“) imena nastala su po njima – selište i Selište, trgovište i Trgovište, crkvište, pazarište i Pazarište… ali i poprište, konačište, odredište.

To valjda svi znaju, ali možda ne znaju da niz sličnih toponima iz naših slovenskih dubina ima po Srednjoj Evropi, kao što sam Selišta, Izvore i Vrane sretao i u Albaniji. (I na Starom sajmištu, dok je bilo samo sajmište ili Sajmište dok još nije postalo Staro, a nije se moralo zvati ni novo (Novo) bio je jednom, pred oooonaj rat Sajam.)

No, u mom rodnom, Babušnica (Lužnica) i pirotskom kraju, kao i drugim delovima jugoistočne Srbije, ne kaže se/nije se govorilo groblje, već grobište. Množina – grobišta.

Rečnik Matice srpske to poznaje uz dodatak LJ – grobljište i reč označava u širem smislu mesta na kojima su (bili) grobovi i groblja.

Međutim, u pomenutom kraju reč grobište/a iz dubljih „arheoloških“ slovenskih naslaga jezika (staroštokavski ili timočko-prizrenski govor) do ovih dana – kad se ti krajevi mogu već nazvati „ljudišta“ ili „bezljudišta“ – nije se „modernizovala“ u groblje.

Kao da onim „…ište“ hoće da poruči da je to mesto gde je nešto bilo, davno, a nema ga sada. Bar ne često.

I da nije tako, bolje je da se tamo (što) ređe ide zbog „osnovne namene“…