Kaže, a osećam da je neka zajebancija – znaš li da je jedna engleska reč u IT-rečniku poreklom iz našeg sela?!!! Je l’ kažemo „komp zabagovao“. A, veli, stari su za zbunjene, zanemele, iznenađene, zaćutale, govorili – zabakno se.

Nasmejah se, iznenađen. Nisam znao da se i u selu u kome sam dorastao do studija, taj „zbun“ nekad označavao isto kao i 100 km južnije u mom rodnom kraju. Doduše, tamo u Lužnici, okolini Babušnice kaže se – zab’knul se, zab’knjuvanje. Ali, tu ima i nešto šire značenje. Kad se neko šokira, prestravi on može da ostane i trajnije zab’knut. Trajno zbunjen… (U Rečniku pirotskog govora Dragoljuba Zlatkovića tog pojma nema, a u Rečniku timočkog govora LJubiše Rajkovića Koželjca, označava samo ono šire iz lužničkog – zapušten, zaostao u razvoju.)

Ovo sam odavno hteo da napišem, ali sam odlagao. Naime, nekako baš u vreme kad je „komp zabakno“, bio sam na jednom sindikalno-novinarskom sastanku i tu su moji prijatelji toliko često koristili jedan novi, naučni pojam da mi je malo dosadilo. Dok nije počelo da me uveseljava – složio sam u glavi priču „sličnovetnu“ (tako se u mom rečniku kaže – analognu) onoj o bagovanju. I Sveta i Srećko i Zoran su prekardašili s reči – prekarijat. Pa sam pomislio na lužničkom – prekaraše ga. I možda bih i zaboravio na sve to da me Zoran (Stojiljković, prof. i predsednik Sindikata „Nezavisnošć“) sad nije podsetio. On tekst u prošloj „Nedelji Danas“ povodom sirotog Dana dostojanstvenog rada započinje očiglednom ocenom da smo u eri prekarnog, a ne dostojanstvenog rada. Da se radi „fleksibilno“, od posla do posla, bez socijalne i radne zaštite i sindikalnog organizovanja.

Eto, taj novi pojam – prekarijat – moji Piroćanci, pečalbari odavno su, ne upotrebljavali, nego živeli. Prekara, znači – pretera. Preterani rad, loši uslovi. A istini za volju umeli su oni, i umeju koliko ih još ima, da prekaraju sas pijenje, sas svađu itd. Ali, najčešće su, po navici, umeli da – prekaraju s rabotu. Od jutra do sutra. (Zna to i Z. S. s obzirom na prezime i mesto odrastanja?) Jednom, devedesetih, moj poznanik, dunđer-pečalbar, radio je u Moskvi za pet maraka na sat. I sad, neko neupućen mu kaže, nije to loše osam (sati) po pet marona – 40 dnevno. Nasmejem se, kažem – ne, to je 80. Pečalbar potvrdi. Prekaruje s rabotu, radi po 16 sati dnevno.

Uostalom, deluje sve ovo kao nastavak šale, ali prekarni rad u nekim sredinama i slojevima društva nije toliko nova pojava koliko su teoretičari (radničke) klase mislili kad su nju, razorenu označili tim novim teoretskim pojmom – prekarijat.

Pa oni koji su upotrebljavali „kompjutersku“ reč – zabakno se, seljaci oni i sad rade od jutra do sutra, prekaruju dok se ne – zabaknu.

Pa ni oni naši socijalistički radnici što su poljoprivredom i baštovanstvom popunjavali prihode, nisu zaista samo zabušavali i tražili „ladovinu“ na poslu da bi bili odmorni za dopunski rad kod kuće.

Pa ajd da ga i ja ne prekaram s ovi rečovi…