Župan Neca 1Foto: Predrag Mitić

Najpre stoga što sam je i ja često, pa i ovde, varirao. Poredeći u jednom „nenestorovićevskom“ povodu životne stavove (pa i izdržljivost) generacije naših „deka i baka“ u odnosu na naše, naših roditelja i napose, dece, rekao je – ali oni su građeni od drugačijeg, tvrđeg(?) materijala.

Znamo, nije to ekskluzivno Miša smislio, čuje se ona često.

Lično moja kućegraditeljska alegorija, otprilike, po generacijama glasi: pradede i delom dede – kamen, blato, dobro drvo, i kad je klimavo, žilavo je, teško pada, dugo truli. Dede i roditelji – kamen, cigla, malo betona, tvrdo, često hladno, ali krto, sklono pucanju.

Naša generacija sa više betona i armature, tek malo bolja od roditeljske. A deca, već novi materijali, blokovi, paneli, srča, stiroduri, mrežice, lepkovi, višekomponentne mase – kad vrapci, sećate se, pisao sam, ako niste videli – nađu rupicu u mreži i lepku, eto gnezda u stiroporu…

Naravno, ova alegorija je manje od ozbiljnosti, a više od zafrkancije. Bez obzira što može biti primenjiva i vodi nas i ka ozbiljnijim mentalitetskim sagledavanjima.

Recimo, kad krenemo u one naše periode zidanja i dobro pečenom ciglom i kamenom i malterom sa jajima i svinjskim čekinjama u kreču.

Put u to srednjovekovlje vodi me preko Branislava Nušića. Sad, za kraćeg boravka u selu gde često ponovo čitam knjige-uspomene nabasam na njegovu „Autobiografiju“.

Ima tamo odlična zahebancija o odrastanju, kad detence ima dve-tri godine, pa ne samo da nije ni u muškom ni u ženskom rodu nego je, em ONO, em i muškim „ONO“ oblače suknjice. I daju, kako god se zvali nadimke tipa Boca, Peca, Beca…

To me vraća na pređašnja razmišljanja, ali na manje zafrkantski način. Nekim povodom, možda prilikom najavljene OGROMNOSTI budućeg spomenika Stefanu Nemanji pred „Beogradu na vodi“ ustupljenom železničkom štacijom, proveravao sam poreklo i značenje tog imena.

Navodi se da verovatno vuče poreklo od dalje i dublje reči koja u „plićim“ slojevima jezika glasi neman, veliki… Ma, ala, ažda(h)ja!

Teško je poverovati da je, uprkos što mu je i ćale (kad može u seriji „Nemanjići“ Stefan bratu da kaže „idem na granicu da pokupim Teodoru“ može i „ćale“) bio velmoža, sin mu dobio ime zato što se unapred znalo da će biti em veliki župan, em veliki političar i ustanovitelj nekakve/ tadašnje srpske države.

A naravno, ni slučajno da će zbog toga dobiti odlivak još „ogromniji“od sebe i svog značaja. Utoliko veći što se i sam spomenik naduvava i nagurava u mit. Bez obzira na stvarnost.

A pogledajte, mladi ljudi rođeni u nedavno doba novog nacionalnog romantizma i postnovonacionalnog nikad neugaslog romantizma i kršteni su Nemanja, nepobitno po ovom velikom županu župe Srbije. S idejom da je to ono veliko što im označava ime.

Ali, u najvećem broju slučajeva roditelji i bliža okolina zovu ih tepajuće – Neca. Ko onim Nušićevim sa suknjicama kad su još samo ONO.

U mitu o veličini istorije Nemanja, u stvarnosti – Neca. ONO!

U tom rasponu je, čini se, i dalje mnogo toga „naškog“.