Planeta se zagreva, oluja i kiša pojačavaju, a čoveku opada imunitet. I odmah se pitam: treba li, mi stariji, da mladima ispričamo kako je nekad bilo ili ne? Da li je naraštajima dobro saopštavati kakva je nekad bila klima i da su godišnja doba bila uravnotežena. Leta su bila leta (kao i ostala doba) a zime su bile zime. Ili treba prećutati i prepustiti ih svojim realnostima za koje mladi misle da počinje od njih. Takvi, oni su lišeni kritičkog kontinuiteta i ne znaju za bolje. Ponekad pomislim ako im kažem ponešto o prošlosti da će se šokirati, da će biti razočarani i da neće pristati na ovakva leta. Mladi više uopšte nisu opterećeni budućnošću jer ona kao i da ne pripada njima. LJudsko biće je adaptabilno i misli da će se na sve navići makar izgubilo slobodu i lepotu. Zato i mislim da je potrebno govoriti jer ih tako ne odvajamo od izvora.

Klima sve više liči na politiku. Klimava je i nepouzdana. Lako se od politike zglajza u političare i retko ko uspe da se tome odupre. Godišnja doba kao da su preuzela manipulativne obaveznice od epohe i dozvoljavaju sebi da čine šta hoće. Kraj leta, kraj istorije! Leto je izdalo avgust. Glupi avgust se smeje a u stvari mu je zima. Ako leto ne može da se odvoji od zime, onda treba razumeti demokratiju zato što ne može da se odvoji od diktature. Vreme je postalo postmodernističko. Sve se izmešalo kao u partiji karata kojoj se najavljuje kraj.

Tople zime, hladna leta.

Deluje paradoksalno, ali nije. Radi se o lekovitom balansu. Kad je zima, kosmos nam malo dodeljuje toplote, a leti obrnuto. Možda se kroz vrelo i ledeno čeličimo, ali za šta?!

Za vreme vrućeg kapitalizma i hladnih nadoknada za rad može nas spasiti relativnost. Što više radiš, manje zaradiš – ali si zadovoljan. Vreme zgusnutog nemorala kroji sudbinu radničke klase. Leto je u tom zanosu izdalo sebe. Povremeno skidamo kaputiće i dozvoljavamo da nas sunce malo mije ili brije.

Ovaj avgust provodim u šumi. Ovde je sveže pa su mi misli rasterećene. Svakodnevno pomažem komšiji na kilometar i po da muzemo koze. Ja ih držim, on muze. Među stadom koza od tridesetak komada je životinjski duh mleka. Prirodna hrana, povrće iz naših bašta i zajednički razgovori o smislu čoveka. Čeda i Danijela prave sir. Ispadaju koturovi i slažu se na policama od drveta. A ja i Sale se zaklinjemo da ćemo manje vikati na rogate životinje. I ako tražiš smisao u dvadeset prvom veku, teško ga je naći a, opet, treba trgovati za njim. Uz svakodnevno druženje sa kozama i nama ljudima se vrati vera u vraćanje mladosnih rituala. Zajedno ručamo i šalimo – „U našim sirevima oseća se da ima mleka.“

Ako zaboravimo, spaseni smo, ako zapamtimo – kreativni smo. Treba biti strpljiv i leto sačekati u januaru.

Hvala zimi, spasila je leto.