Ponekad uživaju žene, ponekad muškarci, ali zajedno stradaju. Jer u seksu dok i jedan pati, oboje su nezadovoljni. Snaga nebrzine sazdana je na tihom osvajanju smisla. Osnova nebrzine je da brzina završi dominacijom. I gordošću na autocestama. Ne kaže se slučajno – sporošću se svugde brže stigne! Nebrzina je zalog i literature. Uglavnom me ubeđuju da je brže pisati na kompu nego na pisaćoj mašini, ali mene baš zanima trajanje. Sporost i uživanje su šamar jurnjavi.

Život se produžio, šatro, a dan se skratio na pet-šest sati dnevno. Moj prijatelj, mada je bio u mentalnoj bolnici osamnaest godina, imao je običaj da viče na livadi: Vetar duva pet minuta u sekundi! Na prvi pogled izgleda da je pogrešio. Jer i jeste, on je želeo da kaže da – to je čuo na radiju – vetar duva pet minuta u sekundi, ali je svojom greškom jako dobro oslikao savremeno doba. Još se ni ne rodi, već iščezava. Tako sve brzo prolazi da ni ne primetimo kad smo stigli do sedokose neminovnosti, a činilo nam se da smo, barem, malo osvojili život. I da li je čovek tu na gubitku ili dobitku. Pored brzine tu su još tehnologija, hemija, informacija, novac… sve ono što nam je prezentovano kao važno, a nije. Ako afirmišemo nebrzinu i shvatimo da i pedeset na sat može biti zanimljivo prebacivanje iz mesta u mesto, onda možemo primetiti krave pored puta, ljude, šume i trave. Tada ni automobili nisu više sami. Stići na cilj, važnije je nego znati da stiskaš papučicu gasa. Jedna seljanka mi veli – I lošem čoveku treba dozvoliti da bude dobar. Eto zašto toliko volim Džojsov altruizam, znanja iz vulgarne biblije i oralnu prisutnost. Više volim čestitog ateistu, nego licemernog sveca. Ništa ne ide onako kako čovek misli da može da ide. Makluan se zajebao. Jedno vreme bio je prorok informacione kulture. Govorio je – Medij je poruka. A danas mi susrećemo medij kao „umetnost“. Neko drugi živi umesto tebe. Ti više ne postojiš, čim pritisneš dugme ekrana. Ljudi beže u to beživotno stanje jer im omogućuje da brzo zaspu pored svetlucave površi. Zbog toga cenim da će uskoro, veoma uskoro, tehnologija izgubiti današnji značaj. Možda će se svi ištancovani aparati pretvoriti u katastrofu, možda će biti pokopani i od njih se stvoriti nafta ili plastična emulzuju, ne znam… ali znam da je važno da čovek obnovi svoje ljudske potrebe i ponovo oživi. Boris Sirlnik kaže da je optimista koji očekuje katastrofu. Možda je katastrofa stvarno spas za ovo umorno čovečanstvo opredeljeno za ropstvo ishabanosti od brzine. Poruka je: vozi nebrzinom!

Treba dodati ne, na ono što je reklo životu ne… i dobićete nenauku, netehnologiju, nebrzinu, atribute sa kojima je još moguće prijatno živeti. Možda je nebrzina upravo danas proterana sa tržišta jer te tera da ništa ne primetiš. A kad primetiš ili je kasno za ono primećeno ili za onog ko je primetio.