Osa

Ovoga leta, to još traje, ogroman broj malih životinja zagospodario je u mom domu, ali ne kao deo sebičnosti naše komune, nego kao pojam koji se proširio na sve. I ostali seljani mi vele da je stršljena i osa u količinama agresivne premnogosti. Vrte se oko stolova, načetih lubenica, sokova… pa i otvorenih pivskih flaša i čaša sa šljivovicom. Nema dana da neki stršljen ili osica nekog ne ujedu. Naravno, meni kao domaćinu, to je žao, ali svako treba da izdrži tu opomenu. Nešto ipak znači tolika količina insekata. Ili su gladni ili su žedni, ili su nervozni po ovoj neuravnoteženoj klimi?

Ljudi, moji gosti, pitaju me otkud tolika pojava osica. A ja im velim da samo njihovo ime ukazuje na to da ovom čovečanstvu nedostaje „osa“, tačka upućenosti ka kojoj idemo. Sve upropašćujemo, i pored znakova posred auto-puteva da snažno klizimo nizbrdo. Vrhu smo težili, ali nismo se tamo zadržali. Retko ko već ne primećuje nedostatak vode, kiše nas zaobilaze ili preplavljuju tako da se i plivači dave. Želja čoveka da napusti harmoniju nije ga odvela samo do haosa, već i do završne sonate tragičnosti po buduće naraštaje. Optimist sve češće priželjkuju kataklizmu jer misle da će se svet tako spasiti. Narastaju fabrički dimnjaci, ali ne i ljudska odgovornost.

Civilizacija ne želi dijalog sa pojedincem.

Ubeđujem goste da su stršljeni dobri i da ako ih ne diraš, neće ni oni tebe ujedati. Oni ubadaju samo kad ih čovek ponizi. Kad želi da im oduzme znanja o životu i njegovom trajanju. Stršljenovi su dobrice, a ose su nesnosne u svojim nametanjima. Možda žele da demantuju kuloarske priče, da kad one nestanu, nestaće i svet. Zato ih je sve više. Mali ubod može biti nagoveštaj budnosti, čak poremećaj neodnosa čoveka prema prirodi. Treba se vratiti svojoj prvoj prirodi u kojoj se poštovao vetar, mrak, njihanje trave… Ose i stršljenovi nisu medijski edukovani, ali znaju da oglođu jabuku i krušku tako da koža ostane cela, a unutrašnjost bude isisana. Možda je i čovek danas takav. Tehnologija ga nagrađuje spolja, a iznutra uništava. Poništava jer ukazuje da je sam čovek minoran. Naspram mestodonata koji vladaju našim životima i prirodom, čovek je biće koje ne živi „ni tamo ni ovde“. Zato su osice dobar uput da dok one postoje, dok postoje njihove žaoke, svet neće biti uništen.