Ne znam ni sam koliko puta sam kivno pisao protiv narastajućeg zagađenja, protiv smoga, buke i ambijenta naše lepe domovine prekrivenog plastičnim otpacima i nemarom. Kultura prljavštine naše je carstvo. Kakav je to čovek i kakvi smo mi to ljudi, pitam se, kad nam ne smetaju deponije u oku, kad ne hajemo za krajolicima koji nas mogu obgrliti smislom i zadovoljstvom. U svetu, gde sve liči na industrijski logor, radost i sreća se više i ne pominju. Do sada je čovek bio suvišan, a sada nestaju i ova dva atributa koji bi nas, barem malo, mogli osvežiti u sveopštosti izgubljenog čoveka i sveta. Stvarati, očistiti, ne zagaditi, urediti…. mogli bi biti predlozi izlaska iz lavirinta ovog bolesnog veka. Bunim se, makar individualnim pobunama, protiv umnožavanja smeća kraj puteva, po proplancima ili po ulicama, dvorištima, trgovima… Smeće … smeće … smeće … koje jedino živi i napreduje.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Ne jednom prisustvovao sam činu kad kamiondžija ili šofer privatnog automobila baca smeće na nekoliko metara od kontejnera. Nije mu čast da ubaci otpatke u metalne zaštite, već ga nagon tera da gradi svoju sudbinu zaprljanog Raja. On, oni, kao da žele da kreiraju smrad, đubrište i gadost. Lepše, i svakako lakše, je zagaditi… to u čoveku izaziva satisfakciju sposobnog činioca života. Eto, uspešan sam! Živeći u razbacanim detaljima plastičnih kesa, flaša, džakova, čovek nije svestan koliko je to sve u njemu. I da bi bolje bilo da očisti sebe, svoju dušu, svoje principe i da zaustavi superiornost razbacane mučnine. Meni je muka kad vidim oko sebe cirkus neprestane kulminacije: baca se sve – od političkih razmatranja do lažnih motiva. Duša se ne može oprati sem svojim delima.
Prljavština postaje naše političko pitanje. Hoćemo li da, bez uticaja da li ćemo biti primljeni u Evropu ili, uzmemo metle, lopate i zasučemo rukave i uredimo svoju kuću. Onoliko koliko možemo i koliko nas ništa ne košta. Zar nas iko sprečava da uradimo ono što je moguće, razvijemo entuzijazam i predatost sopstvenoj bašti. Zar nas iko u tome može sprečiti, sem sopstveni mentalitet. A onda, siguran sam, i Evropa bi nam se približila. Trebalo bi privatizovati čiste parcele. I kao što vidimo da privatnici brinu o sopstvenom kapitalu, možda bi brinuli i o parčetu čiste, nezagađene zemlje za sveopšte dobro.
Nazivi „M-M“ (mediji-manipulacija) radi života. Masa nije masa kad razmišlja o zemljocentrizmu i kosmocentrizmu. Demokrate grade demokratiju kad su protiv nje ikad je kritikuju. Ona se uspavala, ne daje rezultate svima, naprotiv, izdaje mnoge, vreme je za buđenje i prepravku. Ne postoji individualokratija, ali pojedinci (posebno kreativci i intelektualci) trebalo bi da ne dozvole da demokratija zaspi večnim snom. Kao, što, nažalost, čovek najčešće izdaje samog sebe.
Književnici ne treba da pišu, već da čiste svoju zemlju. Ko čisti okoliš delimično i sam sebe čisti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
