U slabosti ne težiti sili veliki je znak sačuvane izdržljivosti. Najveća je snaga moći učiniti za drugog. Volja za slabost nije „ružno pače“ volje za moći, nego istorijska obrnutost od onoga što čovek misli (ili još bolje ne misli) kako bi se stalo na pravi put.
Naravno da „pravi put“, filozofski, ne postoji, ali postoje putevi na kojima smo mi pravi i ispravni. Za to je potrebna konsultacija sa sopstvenom dušom. Slabost nije tu da se uplašimo neuspeha, vlasti, nagrada, nego kao entitet za običnu, svetu jednostavnost. Ona je potpomoć sagledavanja dugog puta ka završnici noći. Volja za moć, pak, nije naivna. Ona svoje unutrašnje potrebe ne traži samo u uništenju drugog, nego i u razvoju zablude. Stara je istina: Samo zablude znaju zašto su potrebne! Ali, ne može se naplata izvršiti a da ne bude i napaćena. Jednostavno rečeno, svi stradaju!
Nikad ne bih pripadao pesništvu kada bi proklamacija bila da svi moramo da budemo pesnici. Tada bi se možda bavio nekim sitnim poslovima u policiji. Ne volim kad masovnost obrlati pojedinca da misli da nije obrlaćen. Zbog ovakvih razloga zgrozim se kad čujem – Politika je sve… bez nje se ne može … ona potiče iz Grčke kao znak angažovanog čoveka. Ali nema više te stare Grčke, taj pojam samo još visi u lažnom vazduhu manipulacije, nema ni tog jezika… Zbog toga sam sretan kad sretnem čovu koji kaže politika me ne zanima. Ona, stvarno, nikog ni ne zanima, ali su njeni otrovi (kompenzacija seksualnosti) paket ponuda koji nadražuje ljudska stanja.
Strašno je što možeš javno da kažeš – Ja nikom ne pripadam, tek kad nekom pripadaš.
Slabost je otpor onoj struji čovečanstva koje teži vladavini vlasti. Vlast je obuzetost gomilom, želja da se porobi (ili pokori) nezaštićeni. Rob – sluga – rab/uvek rade za džabe. Ali, on nije potlačen jer ga štiti pripadnost osuđenima na siromaštvo, nemoć i nezadavanje udaraca drugima. U ovom svetu sve je dozvoljeno sem drugima zadavati bol. Zbog toga bih voleo da objavim knjigu eseja „Udarac u bol“, jer danas jaki udaraju u one koji su već uzdrmani. To je pravo čojstvo današnjeg vremena. Zbog toga mi nije jasno zašto se društvo plaši pojedinca kad on nikad ne želi ili ne može ništa da mu naudi, možda samo to da mu ukaže na njegovu masovnu nepersonalnost.
Potentna slabost oksimoron je koji štiti definiciju – „nepoštenost je zalog uspeha“. Susreti prijatelja postaju magacini za prevare. Zbog toga, kad je neko odlučno slab, kad ima svest o nekretanju ka prepotenciji, on služi baštini besplatne internacionale. Siromašnima i tužnima, udarenima i poraženima od strane onih koji nemaju osećanja za deljenje.
Bratstvom protiv ovakvog sveta.
A prava slabost čoveka je težiti jakosti. Jakosti koja razara poeziju, čoveka i istinu prirode.
Najveća je utopija da utopije ne postoje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
