Zato, dok god me avangardisti ne budu prihvatili, neću se odreći avangarde. Kad mi kažu ovo tvoje delo je loše, ja baš u njega ulažem veru. Treba nam vera u razvitak da bi se razvitak desio. Ovako, sigurno smo zalutali. Nema sumnje, gdegod se zateknem čujem svađu, prisustvujem nametanju svoje volje, majorizuje se ego, promoviše se samo lični identitet. Svi nastoje da su važni u odnosu na drugog, raste vladavina, a ne humanum. U dobu smo u kojem dobro mora da se pravda. Neka zavera, ipak, postoji. Moždanije ni svetska niti satanska, ali jeste čoveka protiv čoveka. Uvreda postaje zalog uspeha. Čovek je počeo da se dere na drugog pod uticajem buke. Živi se u nezadovoljstvu koje smo sami odabrali. Kad si stvarno slobodan ne treba ti izbor.

Siromaštvo je kapital u kojem živiš sam. Danas koga god pitam kako si, odgovara drsko, ljuti se ili mi arogantno odgovara – šta me pitaš, kako sam? Možda čovek stvarno nema šta da odgovori, nema ništa u sebi, pa se srami odgovora. Ali, držim važnim, da seto pitanje ne uništi superiornošću besmisla koji je zavladao. Uostalom naš nobelovac je pronašao, tragajući godinama, da je to idealna rečenica. Kako si? Ona se postavlja zato da bih nekom pomogao, zagrlio ga, saosetio sa njim… a ne da bi ti on ponudio svoju masku. Nema radosti, dok god smo impresionirani politikom. Politika tela, politika života, politika emocija… Bože!… Možda bi više odgovaralo pitanje – Kako nisi? U kakvom svetu mi to živimo kad čoveku ne smeš da priđeš, kao ni besnom psu. Možda bi nam sada sledio ptolomejski zaokret, vreme u kome bi čovek ponovo postao centar sveta, kao odgovorno biće „iz sebe“. U primitivnim narodima, kad se ljudi sretnu, uobičajeni pozdrav je – Jesi živ? Njima je život nešto značio.

Etički bes je suprotnost besu iz nesreće.

Kad je svet u zastoju, umetnost treba da napreduje. Pobuna, avangarda, lepota.

Čovek je odabrao da služi gluposti, ali da to nije njegovo vlasništvo. Nego tuđa osuda. Lud nastoji da ubedi drugog da i on poludi. Ali ludilo u sebi nosi i bumerang. U domovinu se vraća ono što je htelo da bude apatridsko. Naspram tehnologije ludila i naspram tehničke tehnologije razvija se potreba za svetim trojstvom opstanka: Bog, život, umetnost… Jer, kakav je to napredak kad svi žele da ukradu od onoga što sami nisu stvorili. Krnjeći prirodu, ljudi će sebe osuditi na dugo umiranje. Prvi put bogati su zavisniji od siromašnih. Bogati žele da im siromašni pomognu. Siromasi svih zemalja pomozite bogatima!

Bolest napreduje!

Apriorno loše uslov je novog čovekovog uloga. Eto zašto nema napretka, a raste nazadak. Teško prestaje ono što neće da prestane. Nije ni prošlost tako loša, mada više ne postoji.