Kad ja grešim, društvu je dobro. Kad društvo greši, ja sam progonjen. Pod greškom ja podrazumevam da sledim svoju unutrašnju tajnu stvaranja. Jedino robovi i roboti ne stvaraju. Oni koji misle prave grešku, tako što beže od omeđenih logora koje je nametnula epoha. Umetnička i životna dela uvek treba da se odupru prethodno stvorenom. To ja nazivam greškom! Greška je, opet, u opoziciji sa grehom. Naprotiv, ona afirmiše neimitirajuća stanja mogućnosti. Danas se odupirati tvrdoj konvenciji zavladanog potrošačštva znači biti – Živ! Egzistencijalisti ćute jer im nedostaje duhovno stanje inspiracije. Sve se svelo na pragmatizam. Ovom stvarnošću hoda „zemni čovek“.

Pragmatizam je izgrađeni svet bez snova. Greška danas ima zadatak da se odupre zahuktalom svetu egocentrizma, otimanju samo za sebe, proizvodnji ratova…

Nastavlja se i razvija globalni rat: svak protiv svakog! To postaje model i uzor savremene koristi, a izgleda da ima jer oni obeležavaju večno postojanje ovde. Ratovi čine ekonomiju večnom, sve od nje polazi… Ogoljena ekonomija čini čoveka radosnim, ali da li je to baš tako, kad ujedno zbog takvih ratova stvaramo nesretne i poražene. Naspram takvog rata treba načiniti grešku.

Kad čovečanstvo intenzivnije izgubi smisao, ono insistira na važnosti politike. Svoj toj farsi pridružuje se i značenje političara. Političar je čovek koji obmanjuje i druge, ali i sebe. Obmana koja se uvećava. Političari ne nose uniforme, ali uniformisano misle. Narodna mudrost veli da treba bežati od motike i politike.

Kad bih ja razumeo društvo, ne bih imao svoj identitet.

Treba pronalaziti nove reči ili nove sintagme kojima bi izrazili potrebu da se demokratija koriguje. Besmisao narasta jer u demokratiji sam narod ne može ništa, sem da glasa za one koji manipulišu njime. U demokratiji više nema ni različitih, uvek glasaš za iste… Demokratija će tek onda postati prava (mada se muči već preko dve hiljade godina) kad se želje glasača pretvore u karakter političara.

Život se preselio u virtuelnu realnost. Mladi to još ne osećaju. Za njih će već vrlo brzo biti bolno i nestvarno da se vrate u realni svet. Da osete bosonogo hodanje po travi ili goloj zemlji, da dodirnu sebi blisko telo drugog, da odustanu od vijagre i vrate se prirodnoj potrebi za spajanjem. Prvi put deca slušaju svoje očeve, a ekran im postaje majka. Odgovor na svetlucavo-umrtvljeni svet može biti u pozitivnim greškama. U hodu uzvodno, u trčanju kontra bujice.

Sumnja je sestra verovanju. Čak, možda, bliznakinja. Kad sumnjamo u svoje doba, mi pridodajemo veru u opstanak ovog života i ovog sveta. Ja lično sumnjam da bi nas i primila neka druga planeta kad bi čula kako smo milenijumima ovde živeli i delali. Greške nas mogu odvesti na pravi put. Saradnja sa besmislom nestaće onog trenutka kad ne dozvolimo kritičkoj misli da se sasuši u svanuću novog civilizacijskog dana.