Ako gledate, nećete ništa videti. Ako okrenete glavu, bićete izopšteni. Eto, takva nam je epoha! Puna kompleksa da može posedovati vlastito mišljenje, ona s lakoćom tera intelekt ka masovnim (kolektivnim) zabludama. Daleko je Zlatno doba, jer gvožđe ne želi da se odrekne superiornosti. Rđa čini da taj metal ne bude pretvorljiv u svetlost. Zvek napretka je sve evidentniji. Ujedinili su se novac i militarije. Sve češće po ulicama zatičemo naslove: Otkup zlata i sve češće čitamo o prodaji oružja. Čovekov um je toliko zakazao da se više ni ne priseća šta znači reč – poetika. Tu gde jesam, nisam. Tamo gde bi pobegao, ne postojim.
U okvirima nezadatog razmišljanja uvek mi se vrzmalo samo jedno pitanje: Šta je to život? Život je lepota koja nas ruši. Čak je i čovek apsolviranija tematika. Kao i stvarnost. A zašto intelekt ne napreduje, pa zato jer veruje da je uvek bilo ovako. To je osnovno načelo nepokajanosti zla.
Očito, civilizacija je ostarila. Konglomerizam i konzumerizam nadoknađuju užas čovekove ispraznosti. Nagomilanost je uvek nagoveštaj smrti. Gledam stare ljude koji kupuju nov nameštaj i postavljaju ga u već ionako prenatrpan enterijer. Oni stvaraju magacine hrane, a sve manje jedu. Čovek se plaši praznine, ali praznoće ne. On bi da sa što više predmeta sazida sećanje na ono od čega ne može lako da se odvoji. Ali dok je ovde, on zaboravlja da treba lepo da proživi sa drugima. Starost i nije ništa drugo do tiho pevanje u savezu sa smrću.
Možda ne smemo da kažemo, ali možemo da sagledamo uspon novih represija i razvoj moći posttotalitarnih epoha, sada zvanim nevidljive diktature potrošačkog mentaliteta. Čak se ni zagađenost ne primeti od vešto zamajanih medijskih sredstava. Važno je da je čovek uljuljkan u autocenzuri, da je zavisan i oštećen. Svi danas pominju demokratiju, a slobodu niko. Malo njih se kune u važnost stvaranja i individualne delotvornosti. Najveća umetnost nastaje bez novca. Za umetnost nije potreban novac, ali za njenu produkciju jeste. Nema radosti, religije običnog života, vere uprirodu, saputnika… Sami smo u zahtevima za bogaćenjem.
Alternativa nema alternativu.
Važno je da shvatimo da je ovo naša epoha i da možemo nešto da učinimo i istinito je sagledamo. Ova epoha nije ponos humanizma i brižljivosti za druge. Čovek je postao poslušan prema novopečenim značenjima novca. Novac u minimalnim količinama može biti pošten, ali u velikim on se brzo pretvara u moć. Zato je neinteresantan.
Prepoznajemo vreme monete, brzine, hemije, tehnologije, informacije… a gde je u svemu tome čovek? Tehnologija je zakazala u pronalaženju etičnosti i čišćenju okoline. Zvuči naivno, ali nama je potrebno razmišljanje o unutrašnjem čoveku. Tehnologija sreće je u zaostatku. Dok smo koristili stare tehnologije (koje se nisu tako brzo trošile i smenjivale model za modelom), smejali smo se po ceo dan. Nova, nepolitična misao sagledava svet onakvim kakav jeste. Ali to nije dovoljno, treba da imamo hrabrosti i susretnemo se sa drugačije zamišljenim svetom. Sreća još nije uništena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
