Što nisu rušili usred bela dana, rekao je premijer, a i on bi došao da gleda kako se uklanjaju straćare i bespravne zidine tamo nekih propalih firmi. Zato, veli Vučić, taj koji je to radio je kompletan idiot i, valjda, biće otkriven zbog tog idiotluka.

Ovim principijelnim stavom naš premijer se svrstao u najveće čistunce i ekologe u Evropi i diljem sveta, jer će jednog dana na tim mestima, gde su rovarili N. N. Idioti počinivši usput osam ozbiljnih krivičnih dela, nići velelepne zgrade i sve će sinuti i blesnuti, skoro kao u komunizmu. I ko će tada pamtiti da su neki maskirani tipovi sa mehanizacijom bez registracije rušili Savamalu ispod žita? Uostalom, kako bi uopšte izgledao sada Beograd, da ga nisu rušili i dograđivali onoliko puta zavojevači, domaći izdajnici i patriote? Kako je krenulo, možda će biti podignut i spomenik fantom-idiotima, sa sve bejzbol palicama. Mnogo pitanja, na koja će, valjda, odgovoriti istorija, a možda i država u nekim drugim domaćim rukama, sem ako se ne ispune proročanstva o onima koji će piti vodu sa naših reka, sa dalekog istoka, bliskog zapada ili UA juga.

U svakom slučaju, budućnost „Beograda na vodi“ projektovana na trideset godina, dakle deset puta duže nego što je obećano, ostavlja vremena da se barem u mandatu sadašnjih vlasti, do početka treće decenije 21. veka na ovom prostoru, slično kao i diljem Srbije sprovodi, što bi rekli drugovi komunisti, destruktivni voluntarizam. Prevedeno na srpske uslove: političko-tajkunska volja kao presudni faktor u razvoju, uz zanemarivanje razuma, prava i objektivnih društvenih zakona. Oružje te namere u poslednjem slučaju je Lex specialis, koji je ovako primenjen nezabeležen u Evropi u novijoj istoriji. Da se zarad propalog predizbornog aduta bivšeg kandidata za gradonačelnika (Vučić je i sa tom idejom izgubio 2012. izbore u Beogradu) ponište sve civilizacijske tekovine u oblasti prostornog planiranja, urbanizma, arhitekture i ekologije, a sada i prava. Bez javnog konkursa, bez jasne i primenjive vizije, bez javne rasprave i sagledavanja posledica ove multilevel investicije, političke pošasti i propagandne ujdurme.

A da su pitali stručnjake i građane, država i Grad su mogli da shvate da se nova kuća ne gradi sa poljskim klozetom, da se ne može sa nekoliko džada ući u pravi grad u Savskom amfiteatru, da su megalomanski gabariti, staklo i beton nadomak stare varoši sami po sebi neoprostivi greh. U prevodu, prestonici su najpotrebniji kanalizacija i postrojenja za prečišćavanje vode, metro, javni kulturni i drugi prostori, zelenilo, arhitektura za čoveka, a ne za malograđanina i, ono što je najbitnije, šansa za buduće generacije.

Naravno, sve bi to moglo da se provuče kroz raspravu u stilu „za“ ili „protiv“, „vama se sviđa a nama ne“, da nije onog spomenutog rada ispod žita, koje vodi tome da pravna država odumre i u vašem sokaku, pa i u kućnom savetu. Jer, posle komunalne policije koja radi ono što ne treba, a ne čini ono za šta je svi građani plaćaju, posle inspekcija koje ne kontrolišu ni osnove zbog kojih postoje, posle malih, srednjih i visokih političara kojima je na jeziku jedino zamena teza, a u glavi Potemkinova taktika i otimačka filozofija, građanima preostaje samo da prestanu da ih plaćaju. A da bi to uspeli, bez opasnosti od izvršitelja i ostataka pravne države, mora da ih bude mnogo više, da budu organizovaniji i upućeniji i da shvate da saginjanjem glave čine još jedan korak ka sopstvenom „odumiranju“.

Kada uskoro dođe onaj čika kao profesionalni nastojnik u njihovim zgradama, izabran po kriterijumu sličnom kao i za ljude pod fantomkama, biće kasno. Neće više moći ni da pisnu, pored toliko novih, dobro plaćenih i udomljenih članova pretorijanske garde.