Upravo smo se okupali u hladnom Crnom Timoku, na bogovinskoj „plaži“, ušli smo u „Ćiru paraćinca“ i još pre nego što je kondukter zumbao one čuvene kartonske karte, iskočili smo na prvom usponu da se nakrademo voća. A onda natrag, trkom sustižući kratku kompoziciju ka varoši, koja je tada, krajem šezdesetih, bila poslednja stanica na pruzi iz pravca Zaječara.

Par godina pre toga, kada se još kloparalo ka Paraćinu na kolosecima razmaka 76 centimetara, pamtim samo stroga uputstva roditelja: „Nemoj da se naginješ, upašće ti gar u oko! Sada će tunel – zatvaraj taj prozor!“ Ćira je opet, malo brže od ljudskog koraka, purnjao i ulazio u tunel ispod obronka Rtnja, iz koga, činilo se, nikada neće izaći. Nedavno sam nabasao na fotografije prve stanice nakon tog tunela i razrešio česte motive iz snova, kojim su se, sa olakšanjem, završavali neki moji košmari. Suncem okupana kamena zgrada sa širokim podestom, naspram zelenog okvira, sa natpisom „Obradove stolice“ bila je znak da više nema „tamnog vilajeta“ i duhova navodno poginulih robijaša. Za njihove kosti se tada pričalo da su „ugrađene“ u temelje ove pruge uskog koloseka, podignute još pre Prvog svetskog rata.

Ne znam da li je slučajnost to što sam u potragu za trasom Ćire, koji je obeležio živote i detinjstva mnogih generacija krenuo uoči stote godišnjice puštanja u rad većeg dela ove pruge, ali sam siguran da su ljubitelji starih železnica u Timočkoj krajini učinili mnogo time što su sakupili vrednu građu o uskom koloseku u ovom delu Srbije, (zahvaljujući njihovom klubu imamo i ovu fotografiju), koji se po atraktivnosti može poredeti sa onom kod Šargana.. Uostalom, dolinom Crne reke, vozovi su krenuli 14 godina ranije – pravac od Užica ka Vardištu je probijen tek 1925. Zanimljivo je da je još krajem 18. veka Srbija zacrtala „poprečnu“ železničku vezu od Dunava prema Jadranu, kao da su njeni vođi znali da će uskoro biti u „zajednici“ sa južnoslovenskom braćom.

Do kraja šezdesetih godina prošlog veka crnorečka deonica bila je u sastavu pravca uskog koloseka od Bora pa sve do Dubrovnika, odnosno Herceg Novog i Podgorice. Pričali su mi stariji da se uz presedanja moglo stići sve do gružanske luke i novljanske Zelenike, ali to bi trajalo skoro dva dana. Kada nešto razmislim, da nam je sada tako dugog i vijugavog pravca, verovatno bi se opet toliko putovalo i to po normalnom koloseku. Voleo bih baš da vidim red vožnje iz tih vremena.

Iz ove perspektive gledano, nestvarno izgleda i to da su onomad, uz „golu“ ljudsku snagu, krampove, dinamit i zaprežna kola, kroz veoma tešku trasu, samo za nekoliko godina podigli 100 kilometara železnice. Ipak i tada je bilo pauza, afera, problema sa trasom, a surova kučajska zima sa smetovima visokim do četiri metara zamalo da otera investitore na neku drugu stranu. Uostalom, nikada ja ne bih imao ova sećanja, da se Boljevčani nisu na vreme pobunili kod „čika Pere“, pa je Njegovo veličanstvo moralo lično da se založi da Ćira prođe kroz ovu, zbog Timočke bune, dugo vremena ocrnjenu varošicu.

U svakom slučaju, došlo je vreme da vaskrsnu slična sećanja i da se utkaju u projekat obnove dela trase timočkih garavih lepotica. „Serbez uživancije“, kako je prorekao Tarabić. Od Rtnja do Šargana samo u mislima, a ponegde i stvarno. Da to nije nemoguće, svedoče putnici na mnogo lakšim metalnim „konjima“, koji učestalo na svojim biciklima prolaze, začudo potpuno očuvanom trasom, pa i kroz gotovo dva kilometra dugačak tunel garavog vilajeta iz mog detinjstva.