Čudno bi bilo da u tome nisu uspeli, jer ukoliko čitaju i gledaju šta rade nastavnici u sindikatima, mogli bi da naprave i svojevrsni hepening uz pratnju zvona, koje je u istim školama nekima zvonilo na 30, a drugima na svakih 45 minuta. Češće se zvonjava nije ni čula, jer su zbornice i učionice bile prazne, ali je bilo, kako svedoče neki učesnici pregovora, „međusobnog hvatanja za gušu“, (u istom sindikatu) i hitnih medicinskih intervencija zbog srčanih problema aktivista.

ZARAZNA MUSTRA

U toj predstavi veoma su značajni i semafori: U zavisnosti da li je na brojčaniku oznaka ministarstva ili sindikata, pokazivali su rezultate kao sa različitih utakmica.

Ovakvim igrokazom mogla bi i da se zatvori ova prosvetna predstava, gde se zasad jedino sigurno zna da je Vlada, prema tumačenju Sindikata obrazovanja Srbije, koji je zadovoljan istupio iz štrajka, omogućila da prosvetari tokom ove godine dobiju 13 -14 odsto povišice. Verovatno će se tako završiti i ostatak priče, mada predvodnicima „kompromisa“ preti nestajanje sa sindikalne scene ukoliko dve „principijelne“ organizacije (Granski sindikat prosvete „Nezavisnost“ i Unija prosvetnih radnika) uspeju da izboksuju neki procenat više, a traže dvadesetak odsto. Postoji šansa da uskoro u ovoj oblasti bude formiran još jedan sindikat, jer su u četvrtom timu, (Sindikat radnika u prosveti Srbije) već proradile dve struje. I to po ustaljenom, domaćem receptu – oko predsednika i sekretara, koji su bili na „različitim linijama“, kada je reč o nastavku štrajka.

Ova prosvetna mustra se već prenela na zaposlene u zdravstvu gde dva njihova sindikata takođe traže povećanje plata. Naravno, i ovde se nisu usaglasili, pa jedni hoće 14, drugi 20 odsto. Licitiranje bez kraja tek sledi jer nameštenici policije već mesecima, sa svojih sedam-osam sindikata jure neku cifru, a gde su tek nauka, zaposleni u javnim preduzećima i ostale „nerealne“ službe.

Kako za Danas ističe sociolog Srečko Mihalilović, moglo bi se reći da je štrajk u prosveti delimično uspeo i da su sindikati pokazali snagu, a da je vlada malo ustuknula.

– Ipak to nije osnovni utisak o aktuelnom štrajkovanju, jer je reč o još jednom iskazivanju nemoći sindikata. Ponovo su pokazali da ih je previše i da ne mogu da izađu na kraj sa svojim „pluralizmom“. Ne mogu da se dogovore, da naprave akciono jedinstvo i još jednom su pokazali sve sindikalne mane, koje su se ovoga puta ispoljile i u domenu u kojem su dosad pokazivali neke znake života. Dakle, više ni sindikati čiji su članovi na državnim jaslama ne mogu da se dogovore, ističe Mihailović.

Sve u svemu, kaže sagovornik Danasa, po ko zna koji put se ponavlja scenario da nijedna strana blagovremeno ne insistira na dogovoru. Država je tako „previdela“ svoje obaveze u socijalnom dijalogu, a sindikati „ljuti što nisu pozvani“, nisu smatrali da oni treba da pozovu državu.

– Da li sve to zajedno sluti na krah i ovih, relativno jakih sindikata u Srbiji? Možda. Verovatno se tome nadaju, uz radovanje, svi poslodavci, a i država. No, takvo ponašanje indicira kratku pamet. S kim će onda oni za pregovarački sto, ako sindikati zaista propadnu, pita Srećko Mihailović i dodaje da je umesto dijaloga, ne samo u ovom sektoru, sada na delu jalovo pokazivanje mišića. Na kratke staze izgleda da je neko na dobitku. Dugoročno, na gubitku su učenici i prosvetni radnici, sindikati, država i svi građani.

KOGA S KIM MIRITI

Dejan Kostić, direktor Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, koja se po službenoj dužnosti upustila u posredovanje, takođe tvrdi da su mnogi na gubitku. Nezavisno od uspeha pregovora (postupak je bio u toku do 10. februara), spor između sindikata prosvete i nadležnih u vlasti predstavlja realnu sliku stanja socijalnog dijaloga u Srbiji, kaže za Danas direktor ove agencije.

– Iako se ovaj protest ne razlikuje mnogo od onih koje smo već imali, prvi put se štrajk na nacionalnom nivou pokušava rešiti mirenjem – postupkom uz angažovanje treće, neutralne strane. U ovom slučaju „miritelji“ su iz naše Agencije i ja ne bih da govorim o pojedinostima, ali mogu da potvrdim da su sindikati pokazali nejedinstvo. U postupku učestvuje četiri sindikata prosvete, a nije isključeno da ih do kraja bude pet. Oni su ušli u proces sa neusaglašenim zahtevima i stiče se utisak da ne mogu da se dogovore o ključnim stvarima – kaže za Danas Dejan Kostić.

On dodaje da bi veći nivo socijalnog dijaloga i poverenje između partnera bili najbolja brana od ovakvih, po građane i državu, veoma skupih štrajkova.

– Stiče se i utisak da sindikatima, ne samo u ovom slučaju, često više nedostaje pažnja nego novac. To je naš, domaći specifikum, ali kriza nije pogodila samo nas, već ceo svet. Sa druge strane i vlast treba da pokaže dobru volju i da prizna realnost. Mnoge države su predupredile veće štrajkove sklapanjem dogovora sa sindikatima o prihvatanju zamrzavanja zarada i odricanja od štrajkova, naravno, uz obostrane ustupke. Siguran sam da bi to bio dobar put – zaključuje Dejan Kostić, direktor Agencije za mino rešavanje radnih sporova.

Mišljenja o štrajku prosvetnih radnika koji su vodili četiri reprezentativna sindikata u javnosti su uglavnom negativna. O tome nije potrebno neko istraživanje, ali je bilo očigledno da su se svi oni koji koriste budžetske novce, pre svega u sindikalnim redovima, ipak ustručavali da kažu da njihove kolege preteruju. Odmah su uskočili sa svojim zahtevima i pretnjama iz policije, zdravstva, nauke: „A gde smo mi tu?“

SIT GLADNOG NE PITA

Ekonomisti i privrednici su brzo uzvratili sa porukom da takvo pitanje, ali i prosvetna „razrada“ vode ka razaranju ekonomije zemlje. Tako Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta upozorava da bi novo povećanje izdataka koje traže sindikati dovelo do pada realnih zarada svih budžetskih korisnika narednih godina.

Ekonomista Mihail Arandarenko kaže za Danas da je suština problema što u Srbiji postoje relativno jaki sindikati samo u javnom sektoru, dok su oni u privatnom u povoju, ili čak ne postoje.

– Takođe, ne postoji koordinacija pregovaranja na nacionalnom nivou u formi socijalnog dijaloga, koji je paralisan i nefunkcionalan. To se odražava i na sistem kolektivnog pregovaranja, u kome se kolektivni ugovori sklapaju jedino u granama javnog sektora. Onda smo za posledicu u dužem periodu imali mnogo veći rast zarada u tom sektoru nego u privredi, što je povećavalo javnu potrošnju, sprečavalo smanjivanje poreza i negativno delovalo na konkurentnost privrede – kaže Arandarenko, podsećajući kako se došlo do toga da „gladan sitom ne veruje“, odnosno da siti gladne ne pitaju.

Međutim, ističe on, u mnogim evropskim zemljama sindikati su vrlo jaki, ali to ipak ne utiče negativno na konkurentnost njihovih privreda.

– Tamo se pregovori koordiniraju na nacionalnom nivou, a grane koje prve sklope ugovore i na koje se svi drugi ugledaju, izvozno su orijentisane. Bitno je i da povišice ne naruše konkurentnost te privrede. Tek onda, taj procenat mogu da slede i zaposleni u javnom sektoru. Na ovakvom sistemskom rešenju bi trebalo raditi i u Srbiji, tvrdi Arandarenko, svestan da je veoma teško ovakvu ekonomsko-socijalnu građevinu, koja je odavno okrenuta na krov, vratiti na prave temelje.

Ministarstvo utvrđuje viškove

Problem viška radne snage, Ministarstvo prosvete je poteglo usred pregovora kroz intenziviranje kontrole, što su sindikalci okarakterisali kao pritisak. Ministar Žarko Obradović je tako ocenio da je u protekloj deceniji, „neproporcionalno povećan broj nastavnika“. Po njegovim podacima, pre 15 godina bilo je 114.000 zaposlenih u prosveti, a sada ih je oko 128.000, iako je u međuvremenu broj učenika smanjen za čak 200.000.

Đaci angažuju advokate

Ukoliko ministarstvo prosvete zbog štrajka odluči da uskrati đacima pravo na dva neradna dana u nedelji i na već određeni raspust, većina đaka neće pratiti nastavu, navode inicijatori „đačkog štrajka“. Svesni da mogu biti kažnjeni i da mogu da dobiju neopravdane, planiraju da oforme tim advokata koji će tužiti ministarstvo i državu za narušavanje ljudskih prava. U ovom slučaju to je pravo na obrazovanje, koje je Ustavom zagarantovano, navode inicijatori fejsbuk akcije. Zanimljivo je da je ovaj događaj na popularnoj društvenoj mreži vrlo brzo „ukinut“. Da li su to učinili sami inicijatori, nije poznato.