Miris i ukus šumskih jagoda sa Brezovice na Južnom Kučaju ne mogu se zaboraviti. Verovatno i s mnogih drugih mesta diljem bivše nam i sadašnje domovine. Jedan moj prijatelj, lekar, tumačio mi je slične reminiscencije time što smo, dok smo bili deca, imali „neiskvarena“ čula. Veli on, smog, cigarete i svakojako plastično đubre odvojili su nas od izvornih miomirisa. Možda. Delom. Ipak verujem da je tu stvar u hercu, a ne u nosu.
Da nije tako, zar bi i danas morao da uzdrhtim kada krenu beogradske lipe. One sigurno nisu eteričnije od istog drveća iz mog rodnog mesta. Ali, nešto se događalo i ispod prestoničkih drvoreda. A tada nisam ni znao da cvetaju u junu.
Elem, ni sada ne znam kada uspevaju jagodaste minijature na Brezovici, na visoravni u produžetku „prokletih“ Pasuljanskih livada. Prokleli su ih oni koji su služili JNA u Beogradskoj armijskoj oblasti, na neizbežnim vežbama, a malo dalje, istočno, počinje nepregledna ustalasana i šumovita oblast, sa prosečnih 900 – 1.000 metara nadmorske visine, s jednom kolibom na deset kilometara kvadratnih, uz nekoliko lovačkih i planinarskih kuća, pa sve tako do „one“ Dubašnice, šezdesetak kilometara zapadnije, gde se nekad seirilo, pucalo i kobajagi gradilo.
A one jagode koje smo kao klinici skupljali u metalne kantice raznog provijanta, („zašto im ne date korpice, što vuku to metalno đubre, iseći će se deca na ivice“, govorile su tada bake) nismo mogli mnogo da kušamo. Valjalo se skupiti dovoljno mamama za slatko. Za utehu, posle smo dobijali u varoši po kuglu-dve sladoleda, u onom šuškavom kornetu u kojem je, garant, bilo kartona. Nikako da se pregrize, ali je na vrhu bilo slasno čudo, često samo zamađijano aromama iz čuvenih Droga Portorož bočica. Pa posle toga se sve zalije još „ofarbanijim“ i aromatičnijim klakerom – boza i limunada su već tada bile „aut“. Pa nek sada neko kaže da je ranije sve bilo izvorno i kvalitetno. Mućak malo.
Nije ni sve bilo tako idilično na toj Velikoj Brezovici, odnosno na velikom kraškom polju na Južnom Kučaju (najveće u Srbiji posle Peštera). Jedan fijasko nam je priredio profesor geografije, kad smo već bili srednjoškolski dripci, u velikom planinarskom pohodu ka „neistraženim predelima“. Em smo tada zalutali, sve sa njim na čelu, em smo pokisli kao miševi, em nije bilo ništa od obećavajućih „partizanskih“ aktivnosti.
A priroda je zaista bila lepa. Bambiji su nam bili nadohvat ruke. Rakove smo hvatali u potoku na džakove jer je toliko trebalo za porciju za četvoro. Pogače iz pekare sa šumskog gazdinstva trpali smo u rance da pokažemo kod kuće šta je, bre, lebac. Jednom su nam tetkice „podvalile“ puževe u gulašu. Drugi put nam je krava pojela pola šatorskog krila, a jedini spas „oprljenom“ drugaru, koji se hrabro izložio junskom visinskom suncu bilo je ulje iz konzerve sardina. Eto vam te idile. Ko ne veruje nek proba.
Sada tamo idu neki novi nomadi, doduše na biciklima i motorima, koriste dži-pi-es i retko zalutaju. Ponekad i zastanu, pa probaju šumsko voće. Imaju i detaljna uputstva za svoje ture na sajtovima. Ukucajte samo na nekom pretraživaču – Velika i Mala Brezovica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
