Ovog puta je dovoljno reći da se umnogome „razlikuju po sličnostima“, pa čitaocima sledi da u arhivi dopisnica pronađu argumente za takvu tvrdnju.

A u Jeni bi trebalo krenuti od slavnih imena. Svakom okorelom zvezdašu će prvo na pameti biti FK Karl Cajs, ali to će se desiti i ljubitelju mikro i teleskopa, fotografije, astronomije… Ovaj naučnik i industrijalac ostao je bitan i vlastima bivše DDR, pa se kontinuitet nasleđa osnivača jedne od najvećih optičkih industrija na svetu nikad nije prekidao. Međutim, pravo je čudo koliko je još poznatih ljudi vezano za tek treći po veličini grad Tiringije, koji je često bio u senci obližnjeg manjeg Vajmara. Martin Luter, Bah, Gete, Šiler, Hegel, Fihte, Fojerbah, Novalis, Niče, Šeling… Ovde su živeli, radili, predavali, ili se obrazovali, većinom na čuvenom univerzitetu, kasnije nazvanom po Fridrihu Šileru. Upravo činjenica da je u toj konkurenciji veliki pesnik i pisac zaslužio da pronosi slavu visoke škole osnovane još 1558, najviše govori o duhu ovog grada.

Za razliku od uštogljenog i „prestonog“ Vajmara, gde je Gete stolovao i privodio svetske umove i moćnike, ovde je uvek bilo onog raspusnog i boemskog duha, kome su se prepuštali studenti, predavači, pisci i izdavači. Imali su, doduše, konkurenciju u strogom reformatorskom duhu koji je u Jenu zasejao još Martin Luter i u ozbiljnoj buržoaziji, ali čak i „logični“ Hegel je ovde došao primamljen Geteovom preporukom o mestu s dobrim i jeftinim pivom, finom hranom i veselom, željnom izazova mladeži. Da se tradicija nastavlja svedoče i današnji žamor po ulicama starog grada, gde se u pivnicama i kafanama sedi i posle ponoći, što je za veći deo Nemačke nezamislivo. Zapravo, ovaj grad živi od studenata većvekovima, pa ne čudi da je od stotinu hiljada stanovnika gotovo trećina akademaca.

I u vreme istočne Nemačke, iako prilično razorena u ratu, Jena nije bila u zapećku. Pored obnove istorijskih zdanja, „dedeerovci“ su 1970. ovaj grad „obeležili“ sa 160 metara visokim neboderom, od tada podrugljivo nazvanim „Keksrolle“ (okrugli paketićkeksa), koji je i pored dugotrajnog otpora, jer je podignut u blizini crkve svetog Mihaila gde je propovedao Luter, postao jedan od simbola grada. Čuven je takođe Cajsov planetarijum, prvi podignut u svetu, a tu su i zidine srednjovekovnog grada, Gradska kuća, Šilerova letnja rezidencija, devet muzeja (naravno, na čelu sa optičkim), pozorište, „kratki-mali“ kabare i još mnogo toga što može da privuče namernike.

Ono što ipak izdvaja ovo drevno mesto od sličnih nemačkih centara jesu raskošna dolina reka Sale u kojoj je smešten i bujne tiringijske šume u okolini. Botanički vrt, drugi po starosti u državi i Paradis park su u srcu grada. Vrt je zasnovan još 1586, a sada ima više od 12.000 vrsta iz svih krajeva sveta. Posebna atrakcija je 100 kilometara duga pešaška kružna staza van grada, koja prolazi kroz šume i pored stena prožetih fosilima iz preistorije, a tu se mogu uočiti i veoma retke evropske orhideje.