Radnici u javnom sektoru bolje su organizovani, razvili su veći potencijal pritiska i mogu kroz radničku borbu da parališu široke delove ekonomije i društva – ističe u razgovoru za Danas dr Mihael Erke, direktor beogradske kancelarije Fondacije Fridrih Ebert, povodom učestalih štajkova i pretnji zaposlenih u javnom i državnom sektoru.

Očekivalo se da će nakon brojnih i žestokih prošlogodišnjih štrajkova i blokada radničko nezadovoljstvo biti najveće u privredi, jer su tamo plate i broj radnih mesta u opadanju. Kako to komentarišete?

– Radnici u realnom, uglavnom privatnom sektoru ekonomije, učesnici su u tržišnoj utakmici, koja određuje visine plata i održivost radnih mesta. Sindikati u privatnom sektoru su zbog toga mnogo fleksibilniji i spremniji za kompromise. Poslednjih godina realne zarade u zemljama u kojima dominiraju sindikati u javnom sektoru, kao što je to slučaj u Grčkoj, mnogo brže rastu nego u državama gde su jači sindikati u privatnoj sferi. U Srbiji privatni sektor, a to je uglavnom prerađivačka industrija, već dve godine nazaduje. Značaj malih i srednjih preduzeća raste, ali je organizacioni stepen u ovim firmama relativno nizak, dok je spremnost za radničku borbu slaba.

Da li vlast u vreme jedva postignute ravnoteže prihoda i rashoda uopšte treba da ulazi u pojedine pregovore, ili je bitnije da se konačno pokrene socijalni dijalog i da sa sindikalnim centralama oformi neku vrsta „socijalnog pakta“?

– Sindikalni zahtevi u javnom sektoru često se kritikuju kao neodgovorni, jer njihovo ispunjavanje može da ugrozi funkcionisanje državne kase i makroekonomsku stabilnost. Međutim, nije zadatak sindikata da brine o stabilnosti, jer je to isključivo posao Vlade. Sindikati bi svoje zahteve mogli da usmere na rast produktivnosti, ali nju u javnom sektoru nije lako meriti. Zbog toga bi sindikati budžetskih korisnika trebalo da za merilo uzmu produktivnost privatnog sektora. U Srbiji su partneri u socijalnom dijalogu, u tom sektoru, nesposobni za konfliktne situacije. U tom pogledu imamo i stanje u kome gotovo da ne postoji reprezentativna organizacija poslodavaca. U ovakvoj situaciji je veoma važno ponovo pokrenuti pitanje socijalnog dijaloga.

Može li vlast to da učini u predizborno vreme, odnosno nisu li nadležni upali u zamku, kada su još pre godinu dana obećavali brzi boljitak?

– Vlada je zaista upala u sopstvenu zamku. Ona je još u vreme duboke krize proizvela utisak da se ona može brzo prevazići. Problem je u tome što ekonomski problemi Srbije nisu zapravo lokalne posledice globalne krize, već je bio problematičan model rasta. Od 2000. do 2007. godine srpska ekonomija je napredovala, ali se istovremeno znatno smanjio udeo proizvodnje industrijskih dobara. Zaključak jeste da promena modela rasta može biti uspešna samo na srednje i duže staze, pa je zbog toga vladajuća koalicija i probudila neosnovana nadanja.

Reforma i stručnost

Mislite li da sindikati mogu da nateraju vlast da mnogo ozbiljnije ulaze u socijalni dijalog sa njima?

– Sindikati, pre svega oni u privatnom sektoru, moraju tražiti dijalog, jer nisu ni sposobni da pregovaraju u konfliktima. Tu im je jedina šansa. U socijalno relevantnim oblastima kao što su zdravstvo, prosveta i slično, sindikati bi u medijima, ekspertskim krugovima i političkim procesima morali da nastupe kao protagonisti jedne socijalno odgovorne reforme. Međutim, za ovakvu strategiju moraju znatno da obogate svoje stručne kompetencije – ističe dr Mihael Erke.