Mediji već danima nagađaju hoće li ministarstvo finansija staviti klip pod Mihajlovićkin voz, koji se naročito zahuktao od proleća ove godine i to zbog toga što je, navodno, pomenuti kredit veoma nepovoljan za srpsku stranu, pa ministar Dušan Vujović pokušava da izvuče Srbiju iz ovog ugovora sa Rusijom. Kako bi to moglo da se učini i da li je sve to tačno, do trenutka pisanja ovog teksta nije bilo poznato. Poznata su samo dva tumačenja, prvo da je reč o spinovanju pojedinih „prozapadnih“ orijentiranih krugova u vlasti, i drugo da je to pokušaj da se sadašnjoj potpredsednici vlade i ministarki skrešu krila pre konačnog raspleta u novom sastavu vlade.

Kako bilo, ministarka nije direktno demantovala ove insinuacije, već je njeno ministarstvo saopštilo da o kreditima odlučuje isključivo resor finansija, a ona je naglasila da je uverena da neće biti raskinut ruski kredit, „jer bi to značilo prekid započetih radova“. Kako kaže, moguće je jedino to da ministarstva obe zemlje dogovore pomeranje roka za trošenje kredita. Resor finansija je naveo da je rok raspoloživosti tog kredita 31. decembar 2017, kao i da nije dovoljan da se završi projektovanje i izvođenje radova.

Sada se vraćamo na početak cele priče i tri ključna pitanja. Da li je Srbiji uopšte bio potreban, skup ili jeftin kredit, za relativno mala sredstva namenjena revitalizaciji železnice? Kada je već ispregovaran još pre osam godina, zašto nije odmah i startovao, i zašto su srpske pruge čekale toliko godina da se poprave uz pomoć relativno jednostavne i jeftine tehnologije? I na kraju, čemu stalno pozivanje na kašnjenje projekta domicilnih kuća, zar se ne mogu i projekti, kao što se često čini, poveriti strancima?

Jasan odgovor ovde mora da prati i brojne tragove interesa i novca tri vlade – Cvetkovićeve, Dačićeve i Vučićeve, kao i nadležnih ministarstava, i za to bi trebalo nameniti seriju istraživačkih tekstova. Postoje, doduše, jednostavniji i prilično tačni odgovori. Za rekonstrukciju jednog kilometra železnica na „normalnom“ terenu treba otprilike jedan milion dolara. Da smo od 1990. godine (koja se pominje kao reper za neophodan početak već tada izanđalih železničkih pravaca) svake godine odvajali samo po pedesetak miliona dolara iz budžeta, sada bi bilo uglancano skoro 1.300 kilometara tračnica, po kojim bi vozovi jurili 120 kilometara na sat. Da su na pojedinim pravcima urađene temeljnije promene, sa ciljem da brzina bude do 160 kilometara na sat, što je misaona imenica u Srbiji, trebalo bi najmanje dvostruko više para, ali ni to ne bi bilo nemoguće da je u tu svrhe odvajano stotinak miliona evra iz državne kase, umesto što se održavao jalovi socijalni mir u železnici i što su direktorske mahinacije plaćali poreski obveznici. Dakle, priča o kreditu jeste poruka o radu svih vlasti – da li želi strateški da razmišlja, planira i sprovodi, ili će ulaziti u aranžmane slične rusko-srpskom da/njet i povuci/potegni.

Drugi odgovor je povezan sa tim da smo decenijama svedoci da gotovo ništa što je Srbija potpisala nije urađeno kako treba i/ili na vreme pod raznim izgovorima, a naročito pod onim da nema dovoljno kadrova i sposobnih preduzeća. Gde su onda te reforme u koje se kune i poslednja garnitura na vlasti i da li će Vučićevo zalaganje za kraj privatizacije i dualno obrazovanje rešiti problem? Naravno da neće, sve dok ne bude subvencija i za domaće perspektivne firme i dok elektrotehnički, mašinski i ostali inženjerski fakulteti i škole ne dobiju prioritet i novac za obrazovanje onih koji bi da rade u Srbiji na prugama, auto-putevima i fabričkim postrojenjima.

I na kraju, čuvena smaračka tema o nemogućnosti bržeg i kvalitetnijeg projektovanja spada zapravo u prethodni odgovor u delu obrazovanja, ali i intervencije države. Zašto bi država gradila hotele po planinama i topionice u rudnicima i subvencionisala šrafciger inostranu industriju, a ne projektantske zavode svetskog renomea, sa bar srednjoevropskim platama? Da je sve to lako sprovodivo nema potrebe učiti od drugih, dovoljno je primeniti iskustvo iz Brozovih vremena, pa onda ni krediti neće biti problem. On ih je bar znao da uzima, a da narodu ne pretegne, ali prilično pretekne.