Podsetimo, kako je Danas nedavno pisao, Srbija je već u tišini „prodala“ svoja najbolja izvorišta vode bez javne rasprave, mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana. Trenutno 90 resursa pijaće vode koje su date pod koncesiju ili su privatizovane, kontrolišu kompanije iz Nemačke, Francuske i Holandije i SAD. Ekonomisti, pogotovo oni neoliberalnog usmerenja, reći će da tu nije ništa sporno i da se ne mogu strane investicije kvalifikovati kao poželjne ili manje poželjne – bitno je da je ušao kapital i da sve te punionice-fabrike dobro rade.

Zaboravlja se da su one dobro radile i pre nego što su kupljene, i da su prve afere oko privatizacija zapravo tu počele, jer je bila ogromna konkurencija za ovaj visokoprofitabilan posao. Bilo je čak i prevara – upućeni tvrde da je u nekoliko slučajeva repriziran model „Troter“, po kome su neki pakovali česmovaču i naplaćivali je kao „prirodnu izvorsku vodu“, doduše ona bar nije svetlela u mraku, kao kod Del Boja i Rodnija iz Mućki. Sve u svemu (inostrana, a naša) industrija vode uveliko šljaka, pa se čak i žali na visinu taksi od dinar i nešto po litru, jer je, tvrde fabrikanti, svuda u okruženju jeftinija. Pošto tu više nema šta još da se pokupuje, stručnjaci predviđaju da će nastati navalica na istražno-bušotinske radnje, jer sve što se novo pronađe iz pristojnih dubina može da se pakuje kao „hiljadugodišnja voda“ i da se na tome ekstra zaradi. Samo treba naći vezu, stati u red za subvencije kao investitora, i sa malo bankarske pomoći, praktično ni iz čega, stvoriti bogatstvo. Zašto to ne bi mogla da radi sama država, lokalna samouprava ili udruženje građana nije potrebno objašnjavati – tu nema „mitologije“ i oparivanja onih koji su veza, dakle vlast.

Pošto je novo bušenje Srbije već izgledno, a po sadašnjim zakonima teško je sprečiti da uz pomoć takvih investicijama građani budu još više na hlebu i na vodi, pojedini stručnjaci kao što je ekonomistkinja. Nada Vidović iz Novog Sada, upozoravaju da se valja fokusirati na potencijalnu, uglavnom već zacrtanu strategiju prodaju gradskih i svih ostalih vodovoda, gde je stanje kako-tako redovno, uz istovremeno izbegavanje ozbiljnijih i preko potrebnih ulaganja tamo gde je loše. Ostvarenje takvog scenarija bilo bi katastrofalno po zemlju, koje bi moglo da dovede i do sukoba stanovništva sa vlašću i stranim investitorima jer je sve to već viđeno u svetu. Brojni gradovi i zemlje koji su načinili takvu grešku sada sve čine da se izvuku iz vodeno-profiterskog zagrljaja. Budimpešta je tako prvo prodala svoj vodovod, da bi nakon višegodišnjih muka građana i gradskih vlasti sa ulagačima, morala ponovo da ga kupi, ali po mnogo većoj ceni. Oni koji se nisu dali prevariti, kao što su Italija i Holandija, referendumom, odnosno Ustavom i zakonima su zabranili privatizacije vodovoda. Samo da ne bude neki novi slučaj kao u Boliviji, gde je prodaja vodnih resursa jednoj multinacionalnoj kompaniji prvo dovela do drastičnog povećanja cena pitke vode, a ta kompanija je čak uvela taksu na kišnicu i bunare! Naravno, stanovništvo se pobunilo i došlo je do prave mini-revolucije, nakon čega je ceo dogovor poništen.

Pošto smo svedoci da našim novopečenim i stranim verziranim buržujima nije ništa strano što je neljudsko, valja zbog svega pomenutog pokrenuti građansku akciju na vreme, kao što već čine u zrenjaninskom Udruženju „Naš grad, naša stvar“. Prvo da se lokalne samouprave i gradovi nateraju da ulažu i svojski brinu o vodoizvorištima i vodovodima, a onda da im ne padne na pamet da slaktorečivo javno-privatno partnerstvo postane privatna i skupocena prćija nad onim što nam su prethodne generacije i priroda dali.