Da i podzemlje ovog grada ima zanimljivu istoriju saznao sam slučajno, odmarajući se posle brze posete repernim tačkama fascinantne metropole, na klupici sa pogledom na Glavnu železničku stanicu, blizu čuvenog graničnog prelaza iz doba hladnog rata Ček point Čarli. Upravo sam čitao u turističkom vodiču kako je stanica progutala gotovo milijardu evra ne bi li postala novi simbol stare-nove prestonice, kada je dobrodržeći gospodin koji je sedeo pored mene upro prstom ka imaginarnom ček pointu i prokomentarisao na solidnom engleskom da je sve to prevara.

– Turiste vode na izmišljena i nebitna mesta, rekao je ljutiti her iz predgrađa Špandau, kako mi se kasnije predstavio – Graničnu kućicu su već pomerali, ono malo preostalog zida u tom delu i memorijalni centar srušili su zbog banke i tržnog centra, dok od stare Lerter stanice, koja je bila pod zaštitom zbog svoje arhitektonske vrednosti gotovo ništa nije ostalo.

Nakon kratkog predaha sa uzdignutim obrvama u stilu „šta, zar vas ne zanima“ popustio sam i upitao ga, onako usput, gde mogu da vidim „pravi“ granični prelaz i Zid, a uporni Špandauer odmahnuo je rukom i poručio da ne gubim vreme, jer je sve to jeftina komercijala, kao i „Holivud priča“ o prelazu kod Fridrihštrase stanice.

– Berlinci i Nemci uglavnom nisu mogli da koriste ove prelaze, to je bilo samo za strance i diplomate. Međutim, retko ko zna da je i po stotinu hiljada građana Zapadnog Berlina svakodnevno bivalo na istočnoj strani, a da su oni iz NDR imali iste „ekskurzije“ na Zapad.

Ovog puta, nakon moje podignute obrve, „her Špandau“ nastavio je zadovoljno da uzima naivnog turistu pod svoje, sve ga nekako navodeći na pruge i pod zemlju. Elem, gro njegove priče bio je o čuvenom „U“ i „S“ banu (metro i gradska železnica), pa tako saznah da su putnici metroa svakodnevno prolazili podzemnom trasom kroz prazne i zakatančene stanice na „ost strani“, koje od tada nazivaju stanicama duhova, a uzvratno zadovoljstvo imali su i istočni Berlinci sa pogledom iz nadzemnog S- bana. Saznah i da kružna linija na karti podseća na glavu psa, pa ostade kolokvijalno „Hundekopf“, a da se u Severnoj Koreji još voze u berlinskim kompozicijama prodatim devedesetih godina velikom vođi u Pjongjangu. Čak i u vreme najžešćeg hladnoratovskog trvenja saobraćaj se odvijao, doduše podeljeno i komplikovano, na više stotina kilometara pruga, a nakon rata ključne deonice, uprkos „rušilačkom divljanju SS trupa i Sovjeta“ obnovljene su u rekordnom vremenu.

– Sada godinama nikako da završe jedino parče prve linije nakon rata, u dužini od par kilometara, rezignirano će naš ljubitelj podzemlja, od kojeg saznah da mu je otac bio železničar koji je još pre rata jezdio na pruzi ka Hamburgu, i to brzinom od čak 160 kilometara na sat.

– Dolazio je ovde na bivšu Lerter stanicu, a majka i ja smo ga često čekali kada smo bili u centru, da bi se kasnije prugom vraćali u naše predgrađe. Sada je sve to prekrio ovaj „ikspensiv džajant treš“, umesto da su pare uložene u nešto „klever“, mudro je zaključio moj slučajni sagovornik iz prestonice, kako on reče, „samo srećom, a ne pameću ujedinjene zemlje“. Posle sam iz raznih priča skontao da je ovaj Berliner, zapravo bio veoma „optimističan.“ Oni koji nisu takvi, čak petina onih sa zapadne strane, ne bi, po anketama, imali ništa protiv da se ponovo podigne Zid – svih 155 kilometara u dužinu. Imali bi onda samo polovinu od 150 kilometara metroa, u polovini od gotovo 900 kvadratnih kilometara grada.