Maršal i Margarita 1

Oduvek sam smatrao nepotrebnim želju idiota da čvrstinu armiranog betona oseti, zaletajući se svojom tupavom glavudžom, ama baš na svaki zid na koji bi natrčao. I kao kod Bulgakova i ovo je priča o zlu kosmičkih razmera ali i o ljubavi koja je u stanju da nadjača i najveće zlo.

Gde je nestala ta jebena ljubav sada kada nam je najpotrebnija? Da li ova naša vlast ili u slučaju Bulgakova „Satanina poseta“, savršeno dočarava u kakvoj se opasnosti nalazi svaki pojedinac koji drži do svoje slobode, pa bio on novinar portala Nova.rs ili tamo neki bezimeni lik u današnjoj totalitarnoj državi. Ko je rekao „totalitarnoj državi“? Možda sam samo glasno razmišljao. Mada ne znam, odakle mi to pravo!?

Gledam obračun vlasti sa našim mislima, rečima, našom slobodom, koja ne preza da u toj borbi „žrtvuje“ svakoga od nas, zarad nekog „višeg“ cilja.

Zajebana je to stvar, mislim na vlast, rođaci! Ume da opije, zavara, stvori utisak bitnosti i privid nedostižne večnosti. Kao i svaka igra senki i ova igra ume opasno da zavede.

Stvori lažnu sliku stvarnosti u koju ponekad čak i sami kreatori poveruju. A da. Ostanite kod kuće!

Jednom prilikom kao klinac želeo sam da odmerim snagu sa svojim, sada već odavno, pokojnim ocem. Naravno da je sve bila samo igra ali kao i sve u životu i ona ume da se preokrene i pretvori u nešto što nisi želeo. I naravno da sam se zaigrao. Otac me je prethodno upozorio – Sine, nemoj posle da bude, od igračke plačke.

Mislio sam da sam dovoljno jak da ga savladam, pa makar i u igri. Ne vredi. Nisam mu verovao na reč. Pretpostavljam da naslućujete kako se završila igra i ko je „plakao“ na kraju.

Maršal se i ovog puta zaigrao. Društvo mu je pravila njegova senka Margarita. Šetala bi pored njega zalizana u svojim katkad živopisnim odelcima, sva bitna i važna, uzdignute glave, znajući negde duboko u sebi da je ništa drugo do običan pion.

Da li je i on svestan toga ili samo loše glumi? U početku je ponavljala svaku njegovu reč dok nije pronašla ono što je tražila od samog početka. Svoju mračnu stranu. Konačno je vladala situacijom. Ukapirala je igru.

Što bi Maršal pomislio, Margarita bi rekla. Sve se dešavalo u pauzama koje jedva da je pravio sada već olinjali i iscrpljeni Maršal. Molim vas, ostanite kod kuće!

U međuvremenu mom prijatelju stigla je poruka koju mi je momentalno prosledio. „Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće. Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19.“

Obuzela me je panika. Hladan znoj mi se slivao niz čelo.

Nisam se plašio nikakvog jebenog scenarija već onoga što su u stanju da urade, napišu, izgovore samo da bi vatru koja se odavno otela kontroli održali živom. U vatru, koju su panično želeli da ugase ubacivali su ogromna debla, dolivajući još ulja, ne shvatajući da i sami mogu biti progutani od stihije. Pa ne gasi se tako vatra, zaboga! A da, ostanite kod kuće!

Pogledao sam u pravcu prozora.

Na kojem je sasvim bezbrižno sedeo moj mačak Biber. Pogled mu se gubio negde u daljini. Izgledalo je kao da ga ništa ne dotiče. Ništa nije moglo da ga izbaci iz koloseka. Uostalom, šta ja znam o tome? Ko zna o čemu je razmišljao? Izgledao je spolja savršeno smireno. Ko zna kako se osećao iznutra!?

Što je najvažnije, bio je u kući! Opet sa druge strane izgledao je kao da želi da izađe i pridruži se onim tamo uličnim mačorima koji su se slobodno šetali ne zarezujući živu silu. Trčkarali su tamo-vamo. Njuškali jedni druge, slobodno se šetajući sa jednog kraja ulice na drugi, bez obzira na policijski čas. Biber ih je posmatrao.

Okrenuo se ka meni i pogledao me onim svojim tužnim, vlažnim, narandžastim očima. Procedio sam kroz zube:

– Jebi ga, druže moj! Proći će i ovo jednom. Ponovo ćeš juriti mačkare iz kraja. Do tada. Ostani kod kuće!