Ova soba je moj karantin

– Dobro zapamti kada si poslednji put izašao napolje! ‘El jasno! Dok ne popraviš sve ocene, zaboravi sunce, ulicu, drugove, ptice, drveće, vazduh, nebo! Jebem li ti sunce ono bezobrazno! – urlao je na sav glas, onako iskolačen i nakostrešen moj pokojni ćale, dok bi se jedva suzdržavao da me ne zalepi za zid dnevne sobe, gledajući me onako skrušenog, kako stojim ispred njega pognute glave sa očima punim suza. – Nemoj slučajno da ti je palo na pamet da mi sliniš ovde, da ti ne bih dao pravi razlog za to! U sebi sam molio Boga da ako već mora da me kazni, onda bolje da me išamara nego da budem zatvoren u tamnici sopstvene sobe, u kojoj bi lagano poput Endija Dufresnija trunuo, izdržavajući svoju ličnu, „doživotnu kaznu“. Naravno da je bekstvo iz ovog jebenog Šošenka bilo nemoguće, a sve to svakako za „moje dobro“!! Ceo jebeni vikend! Ne mogu da verujem!

Niko nije želeo da po vasceli dan bubuljičavom i dežmekastom klincu odgovara na hrpu kojekakvih, kako rekoše, besmislenih pitanja, kojih sam ja imao dnevno koliko i Napredna stranka ugašenih profila na Tviteru. Odgovori koje sam dobijao bili su bledunjavi i prilično tanki poput glumačkih bravura Vrhovnog komandanta.

Mrzeo sam svaki centimetar proklete sobe. Svaki onaj poster iz Brava zalepljen na vrata tamnice i autiće razbacane svuda unaokolo. Kad god bi naišla „straža“, zgrabio bih knjigu u kojoj sam sakrio strip i mumlao sebi nešto u bradu, kao da se preslišavam. Glupi roditelji!

Verovatno ovo isto sada negde ispisuje i moj sin. Tako to valjda ide.

Ceo taj vikend bio je topao, bez oblačka pa čak i daška vetra. Gledao sam kroz prozor i slušao cvrkut ptica, zujanje pčela. Najednom sam počeo da primećujem zvukove pa čak i one koje do tada nisam primećivao. Nebo je bilo azurno plavo i prosto me vabilo da pobegnem kroz prozor i pridružim se musavim drugarima koji su proždirali pečeni kukuruz naslonjeni na siceve od bajsa. Ceo Zemun je, činilo mi se tada, bio na ulici, osim mene. Jao, Zoki, zlotvore!

Pogledao sam na sat i shvatio da mi je ostalo nekoliko sati do početka policijskog časa. Dobra vest je da će trajati „samo“ do ponedeljka u pet ujutru. Tada ćemo ponovo moći da napustimo svoje ćelije i protegnemo noge od pudinga. Obuzimao me nekontrolisani bes.

Jebite se više sa tim vašim karantinima, zabranama, uredbama, naređenjima, konferencijama za medije. Hoću da živim! I tada i sada sam imao gomilu pitanja na koja mi niko nikad nije odgovorio. Vozio sam se kući i slušao radio. Iritantna voditeljka je konstantno ponavljala „Ostanite kod kuće“!! Ne mogu više da podnesem. Došao sam sa posla, seo na gelender ispred zgrade, zapalio pljugicu i blenuo u ništa. Želeo sam da udahnem još koji gram slobode. Bakica iz ulaza je lagano silazila niz stepenice i već odatle dobacila – Dragi moj Darko! Kakvi vas to problemi muče! Vi ste mlad čovek, zaboga! Glavu gore! Sve prođe pre ili kasnije, pa i korona! –  Život je, dragi komšija, sačinjen od problema. Evo ja imam osamdeset šest godina ali se ne dam još uvek, a svašta sam preturila preko ove moje bolesne grbače. Verovatno te ne zanima tamo neka starica i njena priča. Nemoj da gubiš vreme na nevažne stvari u životu – pričala je bez prekida. – Propustićeš one bitne i lepe stvari koje ti se dešavaju sada, dok brineš o stvarima na koje ne možeš da utičeš. Živi život. Da… Jednostavno živi život! Pusti da te nosi kao reka, ali se uhvati za svaku granu na koju naiđeš…

Pridigao sam dupe sa gelendera, bacio pljugu i zahvalio se simpatičnoj bakici iz zgrade koju nisam viđao tako često i nastavio da budem drkadžija.