Carine i drugi oblici uvoznih ograničenja (preferencijali, kvote i sl.) su oblik zaštite domaće industrije i privrede. One su diskriminatorske same po sebi, jer sprečavaju konkurenciju. Kao „motor“ tržišne ekonomije. Kako se ekonomija raste i razvija, tako se i smanjuje potreba za carinama kao zaštitom domaće robe. Ako traju dugo, ili, ne daj Bože da rastu, nešto ne valja sa ekonomijom. U Evropskoj uniji, kao najvećoj političkoj i ekonomskoj integraciji, odavno nema carina. Već godinama ljudi i robe idu bez dokumenata i zaustavljanja na granicama država članica. Kako se neka zemlja približava Uniji, kao krajnjem i finalnom cilju, tako se povećava njena obaveza za smanjenje i ukidanje carina. Obrnuto proporcionalno sa ekonomskom snagom. Raste proizvodnja i BDP (bruto domaći proizvod), padaju carine i uvozne dažbine. Kandidati obavezno potpisuju SSP (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), kao predvorje Brisela. SSP je kod nas usvojen 2008, a stupio na snagu prvog septembra 2013. godine. Morali smo ukinuti carine i izložiti se konkurenciji jačih i moćnijih, a za uzvrat smo dobili tržište od 500 miliona ljudi za naše proizvode i pretpristupne fondove.

Kandidati za EU su pravili i regionalne sporazume o slobodnoj trgovini. Tako su, ubrzo posle pada Berlinskog zida, 1992. godine zemlje Centralne Evrope formirali CEFTU (Central European Free Trade Association) – Centralno evropsku asocijaciju slobodne trgovine, koju su činile Češka, Mađarska, Poljska, Slovačka, Slovenija, Bugarska, Rumunija i Hrvatska. Posle petnaestak godina sve zemlje prvobitne CEFTE su postale punopravne članice Evropske Unije. Od prvog januara 2007. godine, počela je sa radom nova CEFTA, koju su činile preostale zemlje, kandidati – Albanija, BiH, Crna Gora, Makedonija, Moldavija, Srbija i UMNIK(u ime Kosova). Da se tako „povezane“ što pre pripreme za Brisel. Poput zemalja iz „prve“ CEFTE. Da izađu iz bolne ratne prošlosti, i krenu u „bolji život“. Uzgred budi rečeno, trebalo je promeniti ime. Sada je to BFTA (Balkanska asocijacija slobodne trgovine). Ipak je ostalo staro ime. Možda zbog uroka. Da se što pre stigne do EU. Poput komšija iz stare CEFTE. Glavni ciljevi regionalne unije su bili slobodna trgovina i bescarinski režim između članica i izjednačavanje uslova investiranja. Što se tiče Srbije, CEFTA je bila „berićetna“. Izvoz najbližim komšijama je dostigao 3 milijarde evra na godišnjem nivou, a uvoz oko 800 miliona. Na Kosovo(našu južnu pokrajinu na rečima, samostalnu državu na delu) izvozimo od 400 do 500 miliona evra, a uvozimo 10 do 20 miliona. Da nam je ovo tržište važno pokazuje i spisak najvećih izvoznika. Železara, Koka Kola, Svislajn, Soko Štark, Bambi, Hemofarm, Nestle, Filip Moris i drugi.

Posle uvoda, dolazimo do glavne teme. Nepoštovanje CEFTA sporazuma od strane Kosova. Slobodnu trgovinu su zamenile takse(carine), prvo od 10, a zatim i svih 100 posto. Šta smo mogli i trebali da radimo. (Naravno, osim „politike“, zbog kojih su takse i uvedene). Prvo, obratiti se organima CEFTE i tražiti oštru reakciju. Sve do isključenja. Pa da vide. Drugo, da uvedu recipročne mere. Ako su takse na izvoz Kosova od desetak i kusur miliona evra neznatne, imamo i druge kontraargumente. Zašto se ne prekine izdavanje pasoša i drugih isprava Albancima, građanima Kosova. (Imaju svoju državu i svoje pasoše). Što mi „glumimo finoću“. Ako to druga strana ne čini. Treće, što se, makar simbolično, ne obeštete oni koji najviše gube. Naše firme izvoznici. Koje će zbog gubitka značajnog tržišta, imati manje prihode i profit. Možda i da smanjuju broj radnika. Na primer, da se, dok traju „sankcije“(takse), smanji porez na dobit, porez na zarade, ili odobri namenski dugoročni kredit preko Fonda za razvoj sa godišnjom kamatom od 1 posto.

Umesto „pravog“ odgovora, mi organizovali proteste. Nedužnih građana. Koji su nažalost, zbog pogrešnih instrukcija „odozgo“, promašili temu. Protestuju i nose transparente zbog „humanitarne katastrofe“. Što je previše „providno“. Ako nema mleka i keksa iz Srbije, ima ih iz drugih zemalja. Što se i dešava, rafovi nisu prazni. Pare su ekvivalent za sve robe iz svih zemalja. Ako se primeni isti kriterijum, koliki bi tek protesti zbog „humanitarne katastrofe“ morali biti u Srbiji. Na svakom koraku strani hipermarketi sa uvoznom robom. Ako zaista preti „humanitarna katastrofa“, to jedino može značiti da su ljudi džabe dobijali robu iz Srbije. Onda bi teza o štetama firmi izvoznika iz Srbije bila skroz pogrešna. Naprotiv, njima bi mera bila idealna. Ne bi više morali da daju džabe. Tako da ostaje „bolna“ istina. Najveći gubitnici su dosadašnji najveći dobitnici. Koje po novinama(nekim) zovu „gospodarima“ Severnog Kosova. Preko kojih idu trgovina i pare. Što li se narod koristi za očuvanje para brzopoteznih bogataša!?.

Na kraju da pomenemo i da je Srbija kršila sporazum o slobodnoj trgovini. Barem u pokušaju. Predsednik je više puta tvrdio da ćemo uvek dati makar za 5 posto bolje uslove stranim investitorima od bilo kog komšije. Iako je izjednačavanje uslova investiranja jedan od prioriteta CEFTE. Opet, ne mogu 5 i 100 u isti koš.

Autot je ekonomski analitičar