Da rezimiramo (2) 1

U prvom nastavku smo komentarisati BDP, strane investicije, plate i penzije, u ovom analiziramo javni dug i glavne budžetske prihode i rashode, a u sledećem ćemo sve rezimirati i dati izvršnoj vlasti „obavezujuće preporuke“.

Nećemo zaboraviti ni impresije i zaključke sa Srpskog Davosa (Biznis foruma na Kopaoniku od 1-4.marta). Takođe ćemo započeti raspravu o „ekonomiji u doba koronavirusa“.

Posmatramo trendove u poslednjih osam godina (od 2012. do 2018. godine). Za koje je odgovorna ova izvršna vlast. Cifre će reći da li su i ekonomski pokazatelji „napredni“. Da ih pogledamo u narednoj tabeli.

Da rezimiramo (2) 2

Javni dug je najpre „eksplodirao“. Sa oko 14,5 milijardi evra sredinom 2012. godine je u naredne tri godine povećan za oko 10 milijardi i dostigao skoro 25 milijardi, ili kritičnih 70 posto BDP. (Što je „protivzakonito, jer je u Zakonu o budžetskom sistemu ova stopa limitirana na 45 posto, a u EU se toleriše do 60 posto).

Od 2017.godine dolazi do „smirivanja“. Javni dug je na kraju 2017. godine iznosio 23,2 milijarde evra (oko 58 posto BDP-a) na kraju 2019. godine 23 milijarde evra (53,7 posto BDP-a), da bi na kraju prošle godine nominalno povećan na 23,9 milijardi (skoro za jednu milijardu), ili oko 52 posto BDP-a.

Što je najmanji procenat u posmatranih osam godina. Više od zakonskog maksimuma, daleko manje od ranijih procenata (70 posto).

Bilo bi malo čudno da javni dug raste, a da se procenat učešća u BDP-u smanjuje, da nije pomenutih cifara rasta BDP-a od prosečno 4,3 posto u poslednje dve godine. Što potvrđuje našu staru tezu, da je jedino brži privredni rast, lek za „naše muke“.

Dinamika rasta javnog duga postaje jasna, kad pogledamo cifre budžetskog deficita, koji je u prve četiri godine posmatranog perioda (2012-2015) iznosio ukupno 776 milijardi dinara ili 6,6 milijardi evra.

Država je bila najveći „gubitaš“. Kad praviš velike gubitke, ili se zadužuješ, ili bankrotiraš. Države retko bankrotiraju, ali se često nekontrolisano zadužuju. Mi smo tih prvih godina, kad je nova vlast „učila“ ekonomiju, sledili „svetle primere“ Grčke, Italije i Španije.

Posle pomenutog finansijskog sloma u prve tri godine, 2015. godine, budžetski deficit je „prepolovljen“ (115 milijardi), da bi zatim došlo budžetsko „zlatno doba“.

U 2017. godini suficit od 33,9, u 2018. godini 32,2 i u prethodnoj godini 12,8 milijardi dinara. Razloge vidimo u tabeli. Ukupni budžetski prihodi su sa 800 do 900 milijardi dinara u prve tri godine, od 2015. počeli da rastu, da bi u 2019. godini dostigli 1.274,6 milijardi dinara.

Što je skoro 62 posto više od 2012. godine. Ogromnih, kad se zna da je u istom periodu BDP ukupno porastao nepunih 15 posto. Dakle, budžetski prihodi (u kojima porezi učestvuju sa oko 90 posto) su rasli 4,5 (slovima: četiri i po puta) brže od rasta BDP-a. Što bi bilo teorijski nemoguće, da stope rasta svih „glavnih“ poreza nisu povećane, kad je počela „fiskalna konsolidacija“.

Porez na dobit sa 10 na 15 posto, PDV-a sa 18 na 20, akcize da ne pominjemo. Pa je porez na dobit sa 48,8 skočio na 116 milijardi (137 posto), PDV sa 367,5 na 550,6 (50 posto), a akcize sa 180,6 na 306,5 milijardi dinara (čak 70%).

Kod budžetskih rashoda je sasvim druga slika. Oni su još 2012. godine prešli hiljadu milijardi, pre smanjenja plata i penzija 2014. godine su čak dostigli 1.128 milijardi, zatim su se u 2017. godini „vratili“ na 1.085, dok su u 2019. godine, stigli do 1.261,8 milijardi.

Ukupno su rasli, za svih osam godina 26 posto. Budžetski prihodi 62, rashodi 26, BDP 15 posto!? U strukturi rashoda vidimo da su plate zaposlenih u državnoj upravi svoj maksimum dostigle u 2013. i 2014. godini (oko 250 milijardi), zatim su pale, da bi u ovoj godini dostigle novi maksimum od 282,4 milijarde dinara.

Subvencije su se kretale od 80 do 110 milijardi. Previše, u vremenima kad je finansijska konsolidacija javnih preduzeća i propalih „velikih sistema“ bila prioritet.

Kamate su sa početne 63, stigle do 128 milijardi (2016. godina), da bi se poslednjih godina ustalile na oko 105 milijardi. Izdaci za kapitalne investicije sve najbolje ilustruju. Kad nema rasta BDP-a, državne investicije neznatnih 30 milijardi. Kad ima, ima i koridora.

Dakle, sve se vidi sve se zna. Ono što nije ostvareno preko većeg BDP-a, platili su privreda i građani. Kako da im država vrati dug, u sledećem nastavku.

„Kad praviš velike gubitke, ili se zadužuješ, ili bankrotiraš. Države retko bankrotiraju, ali se često nekontrolisano zadužuju. Mi smo tih prvih godina, kad je nova vlast „učila“ ekonomiju, sledili „svetle primere“ Grčke, Italije i Španije.“