Naravno, sve prethodne komparacije se odnose na rast BDP-a (bruto domaćeg proizvoda). Po redu – Kina, Nemačka, Slovenija, Srbija. Mi smo oni mali, što pomalo rastu. Kako to izgleda u praksi, videćemo na primeru Nemačke i Srbije. BDP Nemačke je oko 3 hiljade, a naš 42,5 milijardi evra. Po glavi stanovnika oni blizu 40, a mi oko 6 hiljada evra. Kad Nemačka poraste 1,5 posto, to je 45 milijardi evra. Više od godišnjeg BDP-a Srbije. Kad nama poraste za 1,5 posto to je 635 miliona evra. Sve je prosto. Nemcima je više nego dovoljno 1,5 posto, nama mora svake godine da raste 4 do 5 posto. Da bi jednog lepog dana, za desetak godina stigli makar polovinu BDP-a po glavi stanovnika Nemačke.

Da ponovimo neumoljive cifre. BDP je u prvih pet godina napredne Srbije (2012-2016. godina) ukupno porastao minijaturnih 3,4 posto, za šest godina 5,3 posto, za sedam (2012 – 2018) nepunih 10 posto, dok će, ako stopa rasta ove godine bude 3 posto, ukupan rast za osam godina (2012-2019) biti 13,3 posto. Ili 1,65 posto prosečno godišnje. Razočaravajuće. Poražavajuće. Daleko najmanje od svih zemalja CIE (Centralne i Istočne Evrope). Iako se zna recept kako da (naš) mali BDP poraste, naš ministar Mali ga ignoriše. Koristi pogrešne lekove. Zato da ispišemo naš recept sa tri glavna leka.

Prvi je rasterećenje i stimulisanje privrede. Onih koji daju. Posebno smanjenje poreza i doprinosa na zarade. Dokle god oni koji daju, imaju manje nego ovi što troše, nema bržeg rasta. Kao što nema ni dok se strani investitori slikaju, grle i ljube, dok su naši “tajkuni i lopuže”. Nema ni dok se hvalimo budžetskim suficitom. Umesto tolerantnog deficita. Oko jedan posto. Kojim bi se koliko-toliko smanjile poreske dažbine i investiralo u javne kapitalne projekte. Umesto da se vlast i Mali hvale suficitom, trebalo bi makar da pročitaju ekonomsku teoriju i praksu. Suficit znači da se više nego što treba uzima od poreskih obveznika. Mali ima suficit, oni koji plaćaju deficit. Kakav rast sa velikim bruto zaradama, a malim neto platama. Ajde bogati, što bi rekli Vojvođani. Sve je manje kvalifikovane radne snage. Odoše…

Drugi lek su investicije. Za brži rast potrebno je učešće investicija (javnih i privatnih) u BDP-u od 23 do 25 posto. Mi smo sa sve novim NIP-om (Novim Investicionim Programom), na nivou od 18,5 posto BDP-a. Čak je pre pet godina ukinut i poreski kredit na investicije (umanjenje poreske osnovice za porez na dobit za realizovane investicije). A uvedeni tajni ugovori, dogovori i međudržavni aranžmani. Bez postupka javnih nabavki. Direktnom pogodbom. U četiri oka. Pa kom obojci, kom opanci, kom IMT (Ima li Mene Tu). Para nikad više, a dok dobiješ kredit “rodiš mečku”. Kako se to u narodu kaže. Sa višestruko višim kamatnim stopama, u odnosu na “kolege” iz Evrope. Pa budi konkurentan, bre.

Treći lek, usko povezan sa prva dva je realni i stimulativni, a ne populistički i politički kurs. Sadašnji kurs direktno šteti privrednicima i izvoznicima. Umesto da već dostignuti kurs evra od 124 dinara, raste makar za zvaničnu stopu inflacije, i da sada bude najmanje 130 dinara, on se “sunovratio” na nepunih 118 dinara. Iz straha da se ne zamere, izvoznici filozofiraju. Nije važno koliki je, važno je da je stabilan. U kafani psuju na sva usta. Od izvoza sve manje dinara, za struju, gorivo i bruto zarade treba sve više. Zato je došlo “zlatno doba” za trgovinske centre sa stranom robom i sve veće plate u evrima. Iako se za njih nikad nije moglo manje kupiti u poslednjih desetak godina. Bolje da su prosečne plate 400 umesto 450 evra, a da je rast privrede veći. Samo brži rast donosi realno veće plate. Ove “velike” godišnje oteraju skoro 50 hiljada ljudi. Oni koji ostaju, samo se brinu o hrani, kreditima i komunalijama. Svakog meseca drama. Živi se od “datuma do datuma”. Ako plata zakasni samo jedan dan, drama. Sve je već unapred potrošeno.

Izneli smo recept sa tri glavna leka, za našu hroničnu opasnu bolest. Kako da naš mali (BDP) brže raste i poraste. Na polzu plebsa i elite. Na potezu je ministar para. Mali, da izleči malog. Pravim lekovima. Suprotnim od onih kojima sada leči BDP. Pa da ostane upamćen. Kao nekada deda Avram (profesor Dragoslav Avramović). Kad je uveo novi dinar.

Autor je ekonomski analitičar