Posle prošlonedeljne kolumne „Rekonstrukcijo, mi te volimo“, došlo do sveopšteg „narodnog“ preokreta. Umesto neprikosnovenog i nedodirljivog 2K (Kosovo i Korupcija), u prvi plan buduće nove-stare vlade postavljeno 3P (Privreda, Plate i Penzije).

Idemo dalje. Reći ćemo šta bi trebalo posle „novog dogovora“ (nju dila) raditi, pa ćemo posle mesec-dva analizirati koliko su nas poslušali (a trebalo bi, jer kolumne „obrnuta ekonomija“ traju već deceniji i po, i bile su svedok i hroničar svega što je prodefilovalo, na čelu sa „vremenskom mašinom“ koja je sve izokrenula i obrnula).

Prvo, sa 3P treba da upravljaju stručnjaci. Pošto ih partije nemaju, treba da ih angažuju iz privrede i teorije (nipošto partijske). Stranci o kojima se govori bi bolje „legli“ za direktore velikih sistema, gde mogu brže i lakše da shvate problem, dok bi im za našu „obrnutu“ makroekonomiju trebalo previše vremena (koga nema, mada je i do sada više puta govoreno o „minutu do dvanaest“, pa ništa – u „obrnutoj“ nikada ništa ne mora). Zatim bi „stručnjaci“ trebali da kažu istinu. To smo što smo. Tu smo, gde smo. Bez uvijanja i navijanja. Istovremeno da daju termin plan aktivnosti za prvu godinu rada. Prosto i jasno, da svako razume. (Setite se samo kako je profesor Dragoslav Avramović objašnjavao makrostabilnost – ona traje dok mala pljeskavica na Slaviji bude koštala jedan dinar. By the way, profesor je dokaz da je čak i SM u najtežim vremenima dovodio stručnjake. Uz dodatno naravoučenije – čim su pomogli, postali su suvišni). Takođe, stručnjaci u „prvom cugu“ moraju proglasiti vanredno stanje u privredi (koje smo mi u našoj rubrici proglasili još u jesen 2013. godine, i naravno pogodili – sad čekamo satisfakciju).

Od mnogih mera za prvu godinu vanrednog stanja izdvajamo samo tri (širi spisak mera možete pratiti u ovim kolumnama na kraju prošle i početkom ove godine).

Prvo, da se sa poslovnim bankama i Fondom za razvoj zaključi „nju dil“ za spas privrede i izlazak iz vanrednog stanja. U obliku subvencionisanih kredita za TOS (trajna obrtna sredstva i likvidnost) sa rokom otplate od najmanje jedne plus 5 godina (umesto ranijih „nemogućih“ 5 plus 13 meseci), kamatnom stopom od najviše 4 do 5 posto (naravno, i sa uključenom valutnom klauzulom), i što više „soft“ uslovima obezbeđenja, prilagođenim stanju preduzeća.

Drugo, da tržište, kao i do sada (malo morgen) određuje kurs dinara, ali da se obezbedi makar zdravorazumska situacija za izvoznike – da u slaboj privredi bude i slaba domaća valuta, odnosno da dinar pada najmanje u visini stope inflacije, plus određena nadoknada za ranije nagomilane zaostatke.

Treće, pošto nema „novog dogovora“ bez novih para, da se proda Telekom i te navodno „obećane“ dve milijarde evra unapred namenski predodrede za sledeće – sisteme navodnjavanja – min. 800 miliona; putnu infrastrukturu – min. 500 miliona; pokretanje investicija i izvlačenje privrede iz vanrednog stanja (subvencionisani krediti, zapošljavanje, javni radovi i sl.) – ostatak para.

Konačno, možda i najvažnije. Da „glavni“ (tzv. državni vrh) potpišu blanko ostavke oročene na godinu dana. Pa ili, ili. (Postavlja se pitanje što oni kad raniji nisu. Zato što ovi tvrde da su oni jedini, zaista „narodni“).

Na kraju da parafraziramo velikog Ničea i njegov čuveni vapaj – „na brodove, vi filozofi“. Na posao, vi ekonomisti – treba da glasi „vizija i misija“ našeg „novog dogovora“.

P.S. Ko u ovo veruje, taj je srećan čovek.

Autor je ekonomski analitičar