Time smo automatski, tekst o jednom savremenom profesoru ekonomije, donedavno ministru finansija Dušanu Vujoviću, odložili za naredni broj. Naravno, kao čestom „junaku“ ove kolumne, morali smo da ispratimo primopredaju dužnosti, posle gotovo četiri godine njegovog ministrovanja. Ne kaže se uzalud, gde su pare, tu je i moć. U ovom slučaju, međutim, to se baš i nije pokazalo kao tačno – ministar je ostao u senci. Najčešće je ćutao i „navlačio“ pare, dok ih je predsednik „delio“. Na polzu građana Srbije, kako sam reče. A jedan poznati ekonomski analitičar reče, da sve što predsednik obeća, to se dogodi u Rumuniji i Bugarskoj – prosečna plata od 400 evra i stope rasta BDP-a od četiri do pet odsto. U zemlji obećanja prosečna plata je 380, tačnije 400 evra ako se ima u vidu pad evropske valute u odnosu na dinar (najveći rast neke „male“ valute u odnosu na evro) a zbirna stopa rasta BDP-a za šest godina (od 2102. do 2017. godine) 5,3 odsto. Ovim paradoksima počinjemo priču o ministru. Kakvo vreme, takav i ministar. Bolje, ne i dobro. Najkraća definicija. Da počnemo sa dobrim. Stabilizovane su javne finansije, koje je ministar preuzeo kad je „bauk bankrota kružio Srbijom“. Budžetski deficit je za četiri godine dostigao neverovatnih 6,4 milijardi evra, ili oko sedam odsto BDP-a, a javni dug od oko 25 milijardi evra se, po principu spojenih sudova sa budžetskim deficitom, popeo do 75 odsto BDP-a. Ministar je uspeo da zaustavi propadanje i bankrot javnih finansija. Koji se, namerno ili slučajno (pogodite šta je tačno), pripisiju „žutima“. Koji su svakako „krivi“, čim su izgubili vlast, ali su se prave pretnje javnim finansijama, dogodile u tri godine nove vlasti. Tako da je professor popravljao i popravio „petice“ svojih „naprednih“ studenata.

Kako se od ogromnog deficita, stiglo do suficita budžeta. Nesumnjivo je povećana poreska disciplina, i time poreski prihodi, ali je još veća zasluga povećanih stopa i nameta. Najpre je opšta stopa PDV-a sa 18 povećana na 20 odsto, a ona niža sa osam na 10 odsto, a akcize kao najsigurniji, unapred osiguran prihod kroz maloprodajne cene, su više puta povećavane. To je direktno uslovilo da su poreski prihodi za PDV i akcize sa oko 400 milijardi, na početku, premašili 700 milijardi, na kraju Vujovićevog „ministrovanja“. Stopa poreza na dobit je od 2013. godine, sa 10 povećana na 15 odsto. U decembru 2013, Izmenama zakona o porezu na dobit, ukinuto je pravo na korišćenje poreskog kredita po osnovu investiranja u osnovna sredstva (opet tamo gde smo „najtanji“). Od obećane strategije: „smanji stope (poreza i doprinosa na zarade), povećaj naplatu“, godinama ništa, iako su svi obećavali – od magistra Dinkića, do profesora Cvetkovića i Vujovića. A imamo primer dobre prakse u bliskom okruženju. Rumunija je pre nekoliko godina primenila filozofiju. „smanji stope, povećaj osnovicu“, i sada beleži stope rasta BDP-a od oko četiri odsto na godišnjem nivou.

Javni rashodi su smanjeni, tamo gde smo najtanji i gde se ne sme. Smanjene su plate u javnom sektoru i penzije za 10 odsto, kao i transferi lokalnim samoupravama (valjda da se ubrza decentralizacija). Evro je dočekao teške dane – sa 124, pao je na 118 dinara. Posledice filozofije. „jak dinar, nejaka privreda“ su svuda vidljive. Na sve strane veliki trgovinski centri sa uvoznom robom, a izvoznici u sve gorom položaju. Bitno je da rastu plate. U evrima. Ako se evro spusti na 80 dinara, eto nam zarada od 500 evra. Zaključak „obrnute ekonomije“ je jasan. Ozdravile su javne finansije, a dodatno su oboleli privrednici i izvoznici. Ako privreda ne počne da raste „rumunski i bugarski“ scenario – rast BDP-a od četiri do pet odsto godišnje, brzo će se vratiti na početak, a ministrovi uspesi će se anulirati. Možda je taj mogući scenario, pripomogao neopozivoj ostavci. Vreme će pokazati. Novi ministar mora znati, kako to ekonomisti kažu, da iskoristi šanse i smanji i izbegne rizike. Mora da bude „Veliki“. Makar se odazivao na „Mali“.

Autor je ekonomski analitičar