Kao svetli primer „borbe“ za stvarnu decentralizaciju i ravnomerni regionalni razvoj. Što je, sudeći prema rečima i obećanjima političara, i „poglavljima“, osnovni cilj svih reformi i uslov svih uslova za plasman iz lige „obrnute ekonomije“ u ligu Evropske unije. Šta to reče ministarka i zasluži lidersko mesto? Da rukovodstva grada Niša i aerodroma nisu sposobna da vode i razvijaju „Konstantina Velikog“. Da je dodala, aerodrom se mora prodati (privatizovati), imalo bi logike i smisla. Međutim, nema prodaje, nego se aerodrom mora „predati“ državi Srbiji. Za razliku od one „prve države“ (grada Niša), druga država i ministarka, mogu i umeju. Posmatrano dubinski i suštinski, ministarka je ustvari rekla da rukovodstvo države nije sposobno da upravlja i da razvija „Konstantina“. Pošto su Beograd i Niš ista država. Ako zna Beograd, zna i Niš. Ako ne zna Niš, ne zna ni Beograd. Tako da je konstrukcija „Niš ne zna, a Beograd zna“, nemoguća. I lako rešiva. Pošalju iz Beograd u Niš one koji znaju, pa će „Konstantin“ biti još veći. Sad se očekuje reakcija „prvog među jednakima“. Da oštro osudi ovaj pokušaj separatizma i elementarnog gušenja decentralizacije. Iako su pojedinci pomalo „tupavi“, Niš je država Srbija.

Jedina olakšavajuća okolnost za ministarku je nedavno iskustvo Slavije, gde je Grad Beograd „zabrljao“. Tek što se završilo, otvorilo i slikalo, počelo je da se raspada. Pa se ministarka zabrinula da se nešto slično ne desi i u Nišu. Gde je stvar ozbiljnija. Lete avioni. Samo je reakcija bila suprotna. Nišu hoće da uzmu uspešan aerodrom, Beograd hvale za Slaviju. Dobri su loši i tupavi, loši su dobri i pametni. Sve doktor do doktora. Gde si zalutala decentralizacijo! Mi znamo gde je „zalutala“. Jednostavno, ovaj i ovakav sistem ne može da ostvari decentralizaciju. Po Ustavu i zakonima. Pogotovo kad je sve garnirano partokratijom, koja u poslednje vreme doživljava zlatno doba. Ili si naš, ili za nas ne postojiš. Kao Milan sa Zlatibora. Koji već tri godine čeka da počne da gradi gondolu. Kažu, najdužu na svetu. Iz centra Zlatibora, do Tornika i ski staze. Projekat od nacionalnog značaja, od opštinskih para. Ne da ministarka dozvole. Da su u „vertikali“, već bi se slikalo i vozilo. Dosetili se Zlatiborci da Prvog maja na uranak krenu sa konjima i volovima i doteraju beton za polaznu stanicu. I tako, posle tri godine, otvore radove. Bez vrpce, ministara i državnih TV kamera. Skromno, baš lokalno. Srećan rad. Jedan stvarni prilog za decentralizaciju. U moru suprotnih. Gde „lokal“, nudi i moli Beograd da preuzmu sve što valja. Jer oni ne znaju. A država ista. Gde ako jedni znaju, onda svi treba i mora da znaju. I obratno.

Tako da sa ovakvim sistemom i državom nema decentralizacije. Niti borbe za veći natalitet. Sve će se više prazniti provincija – neki u Beograd, neki u beli svet. Mora se, dakle, menjati Ustav i politički sistem. Jedna savezna država i tri, ili četiri, pokrajine. Sa svojim parlamentima i svojim parama i izvornim prihodima. Kao sadašnja Vojvodina. Samo sa još većim nadležnostima i prihodima. Osim već „zakonske“ Vojvodine i „neformalne“ pokrajine Beograda, treća pokrajina bi bila Centralna Srbija. Ili bi umesto Centralne Srbije bile dve pokrajine – Šumadija i Zapadna Srbija i Istočna i Južna Srbija. Savezni parlament bi imao 120, a pokrajinski po 60 do maksimalno 90 poslanika. U podeli rada i nadležnosti, na nivou savezne države bi bila ministarstva vojske i policije, spoljnjih poslova, pravde, energetike i kapitalnih projekata (zajedničkih za sve ili više pokrajina). Kao i evropski principi i kriterijumi, obavezni za sve građane. U svim pokrajinama. Na nivou pokrajina bi bili kultura, sport, prosveta, trgovina i turizam, ekonomija i građevina. Sa sopstevim izvornim prihodima, od PDV-a, akciza i drugih poreza. Ovoliko ide državi, ovoliko pokrajinama. Pa će se videti ko će šta raditi i izgraditi. Kad bi bilo sreće i pameti, „vertikala“ bi otišla u istoriju. Pa bi se pomešale izvršne vlasti savezne države i pokrajina. Naravno, srezovi više ne bi postojali. Inače su samo služili za zapošljavanje otpisanih partijaca, koji nisu zadovoljili na višim funkcijama, ali još nisu za bacanje. Ušteđene pare će ostati pokrajinama.

Sve dok se sistem ne promeni, i stvore ustavne i zakonske pretpostavke za stvarnu decentralizaciju, „vertikala“ i „Konstantin“ će biti pravilo, a Zlatibor izuzetak. Ovako će sve zavisiti od volje partije i pojedinaca. Ko će na koju nogu ustati. Očito je tog dana, kad je izjavila ono na početku teksta, ministarka ustala na levu nogu. Da li će se izviniti, ako i kad ustane na desnu, gledaćemo. Do tada, zbogom „Evropo regiona“!

Autor je ekonomski analitičar