Sela pusta, a babo se češlja

U dosadašnjim „agrarnim kolumnama“ najpre smo spoznali da nam je budžet za poljoprivredu mali i nedovoljan (320 miliona evra), da u njemu nema mesta za nova ulaganja bez kojih opet nema rasta, da sa IPARD sredstvima Evropske unije od 30 do 45 miliona evra godišnje, koja bi mogla da zakrpe „investicionu rupu“, kasnimo dve i kusur godine, da nemamo celovitu i realnu strategiju razvoja (kako reče japanska poslovica – „kad nemaš cilj, svi su putevi isti“), da masovnog vraćanja u „pusta sela“ više neće i ne može biti, već se moraju ukrupniti posedi, i svako selo, ili nekoliko susednih, moraju dobiti jednog ili više svojih agro lidera koji će kupiti, zakupiti i obrađivati zemlju. I što je najvažnije biti epicentri za koje će preostali seljaci na svojim malim posedima gajiti i proizvoditi ono što ugovore, sa unapred obezbeđenim inputima (mehanizacijom, gorivom, semenom i đubrivom, osnovnim stadom i hranom).

Kako do još nekoliko velikih i više desetina i stotina lokalnih agro lidera kao nosilaca ovog novog uspešnog agrara – pitanje je sad. Na koje odgovor, zajedno sa ostalim sudbinskim pitanjima opstanka i razvoja agrara, treba da da realna i održiva strategija razvoja za narednih pet do deset godina. Naša kolumna, kao (ne)zvanična vladina agencija za dijagnostiku problema i „prepisivanje“ lekova, pored više ranijih, predlaže još jednu palijativnu sistemsku meru.

Država treba da od raspoloživog poljoprivrednog zemljišta od oko 450.000 hektara, 200.000 odmah opredeli za prodaju isključivo domaćim fizičkim licima pod maksimalno mogućim preferencijalnim uslovima. Maksimalne cene bi zavisile od klase zemljišta i iznosile bi od hiljadu do pet hiljada evra po hektaru. Najviše bi se moglo kupiti 50, a najmanje pet hektara. Prodavac (država) bi prihvatila plaćanje na rok od najmanje pet godina, uz početni poček od dve godine i maksimalnu kamatnu stopu od najviše četiri posto godišnje, uz mogućnost subvencionisanja 50 posto kamate iz agrarnog budžeta. Kreditiranje bi se realizovalo preko poslovnih banaka sa kojima država potpiše ugovor, dok bi kolateral (obezbeđenje) bilo predmetno zemljište. (Naravno, ako bi bilo para i ugovora, ne bi prošlo mnogo vremena do osnivanja specijalizovane agro banke).

U uslovima tendera bi trebalo staviti klauzulu da prednost imaju oni koji već imaju ili nameravaju da se bave stočarstvom. Sva sredstva od prodaje idu direktno u fond za razvoj i investicije u poljoprivredi. Ako bi se prodalo svih 200.000 hektara, po ponderisanoj ceni od „samo“ 2,5 hiljade evra po hektaru, to je pola milijarde. Malo li je na našu nemaštinu. Novi agro lideri bi za investiranje u građevinske objekte, opremu, osnovno stado i druga trajna obrtna sredstva imali prioritet u kreditiranju iz sredstava „novog“ agro fonda i IPARD sredstava koja će početi da „pristižu“ krajem ove godine (oko 30 miliona evra godišnje u narednih šest godina). Mrtav i neiskorišćen kapital bi pretvorili u pare, investicije i proizvodnju.

Na kraju, jedna marketinška mera. Ne može i ne sme da na čelu naše „najveće šanse“ bude „neka žena“. Tako reći anonimna. (By the way, ništa loše o ministarki. Možda je najveći ekspert. Profesorka univerziteta. Državni diplomac. Bez marketinga ne postojiš. I obratno. Kako to poznato zvuči.) Zato vlada treba da je pokaže i prikaže. Da se ne skida sa televizije i naslovnih strana. Da je svi upoznaju i zapamte. Da bi upoznali i zapamtili agrar i spisak „lekova“.