Ski ili baj pas za privredu

Da je privreda ozbiljno bolesna, dovoljne su samo dve „cifre“. U poslednjih 6 godina BDP je rastao prosečno oko 1 posto(u okruženju 3 posto), dok ukupne investicije u BDP-u učestvuju sa 18 posto. Zato, pustimo privredu da priča.

Najpre je od oktobra 2012. godine opšta stopa PDV-a sa 18 povećana na 20 odsto, a manja sa osam na 10 posto od početka 2014. godine. Akcize, kao siguran, unapred osiguran prihod kroz maloprodajne cene, su povećavane više puta, a uvedene su i na struju. (Naravno, prihodi su više nego duplirani. Sa 100 u 2012. godini, dostigle su 235 milijardi dinara na kraju 2016. godine.) Stopa poreza na dobit je sa 10 povećana na 15 posto od 2013. godine. U decembru 2013, sa početkom primene od 2014. godine, izmenama zakona o porezu na dobit, ukinuto je pravo na korišćenje poreskog kredita po osnovu nabavki osnovnih sredstava. Što je bio veliki udar na privredu i njenu konkurentnost, posebno kad se zna da je prosečna starost naše opreme 27,5 godina, a u Evropskoj uniji 15,5 godina. Pa se „bori“ sa 12 godina starijom opremom, bez poreskog kredita

Već se deceniju i po, privredi obećavaju niže stope poreza i doprinosa na zarade, kao najteži teret u poslovanju. Ali svi i dalje beže od dokazane filozofije „smanji stope, povećaj osnovicu“. Lako je Rumunima, njihove stope rasta BDP-a su oko 4 do 5 posto, pa mogu. Nama je ipak bolji „vrabac u ruci, nego golub na grani“. A privreda je izdržala i „gora vremena“. Bez smanjenja nameta na zarade, borba protiv „sive“ i „crne“ekonomije, nema realnih šansi na uspeh.

Minimalna cena rada je povećana od početka 2018. godine za 10 posto. Sa 130 na 143 dinara po sati, odnosno mesečno sa 22.880 na 25.168 dinara. Ceo teret snose poslodavci, država ne participira, smanjujući namete na zarade. Da siromaštvo preteći „kuca na vrata“, pokazuje podatak da preko 30 posto zaposlenih prima manje od 25 hiljada.

Evro je, od prve polovine 2017. godine, do danas „oslabio“ sa skoro 124 na 118 dinara, ili za skoro 5 posto. Posledice filozofije „jak dinar, slaba privreda“ su svuda vidljive. Na sve strane veliki trgovinski centri sa uvoznom robom, izvoznici promukli od „kukanja“.

Tridesetak republičkih i oko 700 lokalnih javnih preduzeća, kao i nekoliko „velikih sistema“ (poput RTB Bora) i dalje čekaju strategiju „šta dalje“. Umesto koje se sve rešava ad hoc, leks specijalistima. Javna rasprava je i dalje „misaona imenica“.

Povraćaji PDV-a stalno kasne. Pogotovo kad se poklope sa presecanjem bilansa“državne kase“na kraju meseca. Šta to znači za izvoznike i „male“, najbolje oni sami znaju. Pogotovo što moraju da obračunaju i plate PDV na fakture ispostavljene državi, a država ne plaća ceo iznos fakture, sa sve PDV-om. (Veće 20 nego 100 + 20).

Da na kraju pomenemo i najveće društvene probleme, o kojima su potrošene tone papira. Korupcija, feudalna podela plena(biznisa i javnih preduzeća i institucija) na partije, poreklo imovine političara i državnih funkcionera kao mera „zloupotrebe službenog položaja“, centralizacija i „beogradizacija“.

Posle iznošenja problema i nedaća, da čujemo šta bi konkretno želeli i šta traže privrednici.

1. Da država ne izvrgava ruglu sopstvenu parolu „kupujmo domaće“. Postupajući sasvim suprotno. Ministarstvo unutrašnjih poslova kupuje preko 700 putničkih automobila strane marke, a domaća fabrika čiji je država suvlasnik(49 posto), ukida treću smenu i isplaćuje otpremnine tehnološkim viškovima. Ili da domaći putari, od uglednih firmi u zemlji i inostranstvu, ostaju bez posla i inženjera, pa ona preostala gradilišta vode penzioneri. Blokirani računi se podrazumevaju. Dok puteve grade stranci, sa sasluživanjem svojih (partijskih) „putara“.

2. Da se kod subvencija za novozaposlene radnike, ako se uopšte daju, primenjuju principi egalitarnosti i transparentnosti. U budžetu se odredi suma, i istovremeno raspiše konkurs u kome se sve unapred zna, i koji traje dok ima para. Nije bitno ko je investitor i ko je „doveo“ investitore, ili su sami došli. Do 10 radnika toliko i toliko po radniku, do 50 malo više, i sve tako do preko hiljadu zaposlenih. Sve ide po unapred obelodanjenim pravilima i po redosledu primljenih zahteva. Sve su investicije „jednake“. Stranih i naših. Predsednikovih, premijerkinih, ministarskih i anonimnih. Jedino najsiromašnije opštine i gradovi, imaju pravo na određene privilegije i „preskakanje“ tabele.

3. Da Narodna banka, kroz politiku kursa, „navija“ za izvoznike, a ne uvoznike i trgovinske sitije, kao što to čini sada. Sama činjenica da „jak“ dinar, svoju „ničim izazvanu“ snagu, dominantno duguje većoj ponudi deviza stranih banaka i finansijskih organizacija za kupovinu državnih obveznica po višestruko većim kamatama nego u svojim državama, sve govori. Eksperti su se davno složili da je prema snazi privrede i dugoročnoj strategiji našeg ekonomskog razvoja, poželjan kurs evra od 150 dinara, a on ovih dana „sišao“ do 118.

4. Da se jednom, makar simbolično(do 5 posto), smanje stope poreza i doprinosa na zarade i počne primena davno obećane strategije „smanji stope, povećaj osnovicu“. Što bi bio pravi podsticaj za uspešniju borbu protiv sive ekonomije.

5. Da država plaća račune i vrši povraćaj PDV-a u rokovima koje je sama odredila. Manje je važno što sadašnjim kašnjenjima krši „svoj“ zakon (pošto je i inače neupotrebljiv, jer rokove plaćanja određuje snaga privrede, a ne „papir“, makar da je i zakon), a daleko više, što, umesto da pomogne (i plati ranije), država pokreće lanac nelikvidnosti i blokada računa.

6. Da država najpre završi započete i maksimalno poveća druge strateške investicije (autoputeve, pruge i sl.), i da se privredi povrati pravo na poreski kredit kod utvrđivanja poreza na dobit. Činjenica da kod nas investicije u BDP-u učestvuju sa 18%, dok u Evropi koja je već skoro sve „izgradila“ iznosi prosečno 25 posto, najveća je opomena. Dilema ne bi smelo biti, pogotovo sada kad se država „hvali“ suficitom.

7. Da se ne zaborave krediti. Banke i država imaju sličan odnos prema privredi. Što ovima prvim „kase“ sve punije, drugima sve praznije. Odavno je „minut do dvanaest“ za istorijski trojni dogovor: banke, država i NBS i privreda. Niža referentna stopa, niže kamate, izbegavanje „devizne klauzule“, više para u Fondu za razvoj za start up kredite, dopunske garancije (menice) opština i gradova kao obezbeđenje za firme iz svojih sredina.

8. Da se za javna preduzeća konačno definiše, i vremenski oroči, strategija opstanka i razvoja. Najpre javni i unapred poznati kriterijumi za ocenu realnog stanja, selektiranje javnih preduzeća u različite grupe prema svojim bitnim svojstvima (broj zaposlenih, rentabilnost, nužna investiciona ulaganja, konkurencija itd.), i predlog modela budućeg statusa (restrukturiranje, prodaja, javno-privatno partnerstvo, dugoročni zakup, koncesija i sl.). Posle obavezne i obavezujuće javne rasprave, u kojoj javnost i struka treba da kažu šta imaju i znaju, slede zakoni i postupanje.

9. Što se o „borbi protiv korupcije i za donošenje zakona o poreklu imovine“, više priča i obećava, to su sve manji rezultati. Slično je i sa departizacijom i decentralizacijom i ravnomernijim regionalnim razvojem. Tako da su ovakvi zahtevi, već postali deplasirani. Pošto od svih „borbi“, izgleda jedino uspeva „borba za vertikalu“.