Putevi, pruge, stadioni, kanalizacija, metro, jeftini stanovi za snage reda i mira. Druga Srbija isto likuje. Lažno i smešno Biće kao sa platama od 500 evra, državnim stanovima, Mercedesom i Folsvagenom u Srbiji i drugim obećavanim čudima.

Kad pričamo o nipovima, zajmovima za preporod i obnovu, uvek se setim šta mi je pre petnaestak godina, jedna divna, prerano preminula profesorka književnosti, rekla, povodom visokih otpremnina koje su novi vlasnici fabrike cementa u gradiću K. davali zaposlenim koji hoće da odu. Videćeš šta će biti. Tu tu, bi bi, i gotovo. Što se i desilo. Pojavili se golfovi, fordovi i renoi. Kafane i pevačice. Posle pet godina mnogi su radili kao fizikalci ili brali maline. Izuzeci su napravili radnje, ili kupili stan u prestonici.

Slično je bilo i sa našim dosadašnjim Nipovima. Od onog SM (Slobodan Milošević) zajma za preporod Srbije. Do Dinkićevih velikih para od prodaje Telekoma. Jedan ili nekolicina odluče šta će raditi. Na šta pare utrošiti. Kakvi građani. Da nešto znaju ne bi bili “raja”. Zatim slede kamere, slikanje, grljenje, lopate i kameni temeljci. Čisto sumnjam(o) da će i ovaj novi NIP biti izuzetak. Čim je odlučio Jedan. Institucije sistema će sve prihvatiti aklamacijom. Naslovne strane i TV kamere sve ovekovečiti.

Nikad se neće tačno znati dok o projektima ne budu odlučivali građani. Stvarni život. Kapitalne projekte na referendum. Nakon što parlament utvrdi više kandidata. Tako redom. O regionalnim, neposredno građani ili  pokrajinski parlamenti. (Kao što smo više puta tvrdili, nema brzog razvoja bez decentralizacije. To znači tri pokrajine. Vojvodina, Beograd i Centralna Srbija). O gradskim, međuopštinskim i opštinskim, građani neposredno i skupštine opština i gradova.

Kad bi se mi pitali dileme ne bi bilo, šta bi predložili narodu. Svake godine, najmanje po milijardu do milijardu i po, u narednih pet godina za opstanak nacije i države. Dve trećine za povećanje nataliteta, jedna za “ostajte ovde”. Zar nije tragikomično pričati o velikom nacionalnom fudbalskom stadionu i devet gradskih, u zemlji u kojoj je san svakog fudbalera da što pre ode. Drugu ligu Rusije. Treću ligu Engleske. Imamo mi dovoljno stadiona. Nemamo ljudi. Odoše. Mladi i stari. Školovani i nepismeni. Inače već se godinama manje rađa, nego umire. I da sve više odlaze lekari i medicinsko osoblje, vozači, građevinci  svih struka, inženjeri, fizikalci. Procene kažu da se za poslednjih desetak godina  broj stanovnika smanjio za najmanje 650 hiljada ljudi. Do nedavno nas je imalo preko sedam i po miliona. Sad manje od sedam. Ako se nešto drastično ne desi, za deset godina ćemo imati jedva šest miliona. Selo samo što nije izgorelo, Babo obećava stadione i stanove od 500 evra po kvadratu za bezbednjake. Od koga i zbog čega da nas čuvaju. Od koga da nas brane. Koga da prisluškuju. Kao da je cilj da u dogledno vreme svako dobije svog bezbednjaka i prisluškivača.

Jeftini, od države subvencionisani stanovi za naučnike, profesore, deficitarna zanimanja. Krediti za početnike preduzetnike. Koliko o njima mislimo i brinemo, kad je Fond za razvoj zvanično objavio da se više ne primaju zahtevi za Start Up kredite. Ponestalo para. Štedi se za nacionalni stadion. Što država ne subvencioniše zarade deficitarnim zanimanjima. I tako pomogne poslodavcima i sebi, da ih zadrži. Što se u manje razvijenim i ekonomski devastiranim opštinama ne vrate nekadašnje državne subvencije za ekonomiste, lekare, pravnike inženjere. Za povećanje nataliteta treba mnogo para. Besplatnih medicinskih usluga, jednokratnih subvencija, radnih mesta, besplatnih vrtića, visokih primanja za svako drugo i treće dete. Za zaposlene i nezaposlene mame i tate. Izgradnju osnovnih infrastrukturnih objekata u selima, varošima i zabačenim gradićima. U kojima su su jedini “kulturni” objekti, oronule seoske prodavnice. Ispred astal pun pivskih flaša. Što puniji sto, to više politike i partija. Odavno se iz sela beži u gradove. Sad se i iz gradova beži. Od Slovenije, do Skandinavije. Kad bi se u (preostala) sela i gradove uložila neka milijarda, izgradio put, poneka fabrika, dom kulture, možda bi neko i ostao. Ili se vratio. Mora da postoji neki model. Ako se zbog para i većeg kvaliteta života, odlazi, zbog para bi se i vratilo. Francuzi su nekada izgradili čitave male gradove i naselja za mlade bračne parove. Davali besplatno, da ostanu određeni broj godina. Što ne sledimo njihov primer. Što ne obrazujemo i osposobljavamo ljude za deficitarna zanimanja. Umesto što fabrikujemo diplomirane botove, mastere i doktore. Beogradski univerzitet na svetskoj rang listi pao za 100 mesta. Nikom ništa. Ko još brine o obrazovanju.

Porazan podatak da su dve trećine anketiranih mladih đaka i studenata, izjavile da im je cilj da odu, direktno usmerava sve viškove para. I sve NIP-ove. Saberite se ljudi. Nestajemo.

Autor je ekonomski analitičar