Vujo kune, narod ga (ne) kune (2)

Prva, o pozitivnoj euforiji zvanoj „Esmark“ (da li će i koliko će), druga o negativnoj (sreća što odustaše). Pa smo, pričajući o nastanku i životu fabrike stigli do „zlatnog“ (USS) doba, od septembra 2003. godine. Prvi put od uvođenja sankcija Srbiji 1992. godine, Železara počinje da plaća sve račune dobavljačima i bankama, i poreze i doprinose državi i fondovima. Zaposlenima zarade rastu iz godine u godinu (čak je ugovoreno i učešće u profitu koje je i isplaćivano u mesecima poslovanja sa profitom). Jednom rečju, Železara postaje deo jednog velikog sistema i počinje da radi i posluje po pravilima tog sistema (uključujući i raspolaganje obrtnim kapitalom, kao večito „oskudnim“ faktorom), uz puno poštovanje zakonske regulative Srbije.

             Velika ekonomska kriza, prisutna od septembra 2008. godine, posebno pogađa industriju čelika, pa USS (Ju-Es stil), nakon dve godine poslovanja sa velikim gubicima, napušta Železaru i prodaje je državi Srbiji za jedan dolar. Objektivni rezime „zlatnog doba“ USS-a u Železari je sledeći: Kupio ju je za 23 miliona dolara sa 0 obrtnog kapitala; U periodu od osam godina je investirao preko 300 miliona dolara u podizanje produktivnosti, kvaliteta, zaštite životne sredine i poboljšanje infrastrukture; Za pokrivanje gubitaka stvaranih 2003 – 2005. i 2009 – 2011. godine uložio preko 500 miliona; Prodao za jedan dolar i ostavio preko 140 miliona dolara obrtnog kapitala, uglavnom u plasmanima i poluproizvodima. Drugim rečima, često prisutna teza da je jeftino kupljeno i skupo prodato, prilično je deplasirana. Naravno, osim ako neko od insajdera (državnih i/ili fabričkih) nije uzeo „neke“ dodatne pare.

             Uskoro će tri godine otkako je Železara u državnom vlasništvu. Setite se tadašnjih vremena. Isto, kao i sada, najavljivala se „uspešna“ privatizacija. Motali su se „neki Rusi“, pa otišli bez pozdrava. Onda je „ministar za sve“ izašao u javnost sa „planom B“. Koji je bio sve, samo ne „spektakularan“ i spasonosan, kako je ministar najavljivao. Prosto i „već viđeno“. Država ostaje vlasnik i daje pare. Što se tiče tržišta čelika, to su bile tri vrlo teške godine u kojima su samo najbolji uspevali da posluju bez gubitaka. Železara Smederevo ne spada u te najbolje, naročito ne u uslovima kada raspolaže sa manje od 60 posto potrebnog obrtnog kapitala. Tako da je neminovno pravila gubitke, istina manje nego dok je bila u sastavu USS (plate su dosta manje). Ipak se sa pravom postavljalo pitanje ima li opravdanja „pokrivati“ te gubitke ili je došlo vreme kada je isplativije zatvoriti Železaru.

             Naravno, u novom sistemu i novim „evropskim“ vremenima, permanentni gubitak država Srbija na duži rok teško može i treba da podnosi, i to je razlog intenzivnog traganja za potencijalnim investitorom koji bi svojim položajem na tržištu (sirovina i/ili finalnih proizvoda) i svojim investicionim kapacitetom mogao Železaru učiniti profitabilnom. Izvesno je i to da bi gubici Železare bili znatno manji da je fabrika, od kako je u vlasništvu Republike Srbije, imala zaokružen ciklus finansiranja obrtnog kapitala kojim bi se omogućio kontinuirani rad i proizvodnja od 75 do 80, umesto ostvarivanih 50.000 tona na mesečnom nivou. Tada bi gubitak bio pet do šest miliona dolara mesečno, odnosno 60 do 70 miliona dolara godišnje, što bi za Republiku Srbiju bio znatno manji teret, u odnosu na sadašnjih 120 miliona. Ali to se nije desilo. Železari je uvek nedostajalo bar 40 posto neophodnog obrtnog kapitala, smanjeni obim proizvodnje i rad po sistemu „stani – kreni“ su plaćeni povećanim gubicima, koji su dodatno „davali krila“ zagovornicima gašenja Železare.

             Držeći se scenarija popularnih turskih serija, da najavimo i nastavak. Ako država „upumpava“ mesečno po 10 miliona „zelenih“ (mada bi mogla i šest, ako bi neko dao veliki kredit za trajna obrtna sredstva), koliko bi „davala“ ako bi se fabrika ugasila. Što se dugoročno ne može ni izbeći, ako se konačno ne pojavi „mladoženja“. Poput USS-a. Ove basne o „novom menadžmentu“ previše liče na eks „plan B“ eks mlađanog ministra.