Lično poznajem jednog glavnog urednika tabloida sa inostranim nazivom specifičnim ko da je pokupio sav „press materijal“ ovog sveta – bio je ekstra talentovan novinar, vanserijski, ruku na srce, dok jednog dana nije obukao odelo, okačio kravatu crvene boje sa sitnim tufnama i tako „dreskodiran“ umislio da ima misiju. Novinara koji „imaju misiju“, inače, ima puno u ovdašnjem žurnalizmu, skoro ko govornika u londonskom Hajd parku.
Specifičnost ovog primerka od te fele je da, kako mu je kravata bila duža, imao je sve kraće poglede na okolinu – komšije, kosmos i ogledalo.
Ajd’ na stranu što je tokom urednikovanja u jednom listu, prvobitnoj tabloidizaciji kapitala, uložio veto na mogućnost da neko drugi, sem njega, kontaktira izvesnu S. Veličković (to je bilo vreme kada se do dotične dolazilo isključivo „preko njega“, a do fudbalera Obilića isključivo „preko nje“), što je tvrdio da u novinarski vokabular, jerbo je tako „govorio njegov čukundeda“, potrebno uvesti izraze „sinji kukavci“, „stoko bezrepa“, „nesoji neslani“ i slične, ali me ozbiljno zabrinulo kada sam primetio da je njegova najnovija omiljena stilska figura: „Alo, bre“. A nikad nije radio u listu „Alo“. Interesantno, jelte.
Alo, bre – tako govore obično primitivni tajkuni, pomislio sam. Pa me je mnogo zabrinulo da i on nije prerastao u tu sortu. Imajući u vidu da nijedan tajkun ne ume da odgovori kako je stekao bogatstvo, ali uvek ume da doda, tim povodom – alo, bre. Kod ovog glavnog urednika problem je drugačiji – on ne ume da odgovori samo na jedno sasvim uobičajeno pitanje – ko je vlasnik lista u kome je on glavni urednik?
Međutim, redovno ume da priupita, uz obavezno „alo, bre“, kako se neki tamo obogatio, kako taj neki tamo ima džip, đakuzi, stan, terasu, kamion, viljuškar, bager, mikrotalasnu pećnicu i zamrzivač, kako taj neki tamo em bere grožđe, em bira tamjaniku. Hercegovački rečeno: oklen pare, frajeru? Zato su me uvek oduševljavali tabloidi sa transparentnim gazdama, jal Ringierima, jal Rajom, jal Gajom ili Vlajom, te sam u nekim takvima bio spreman i svojeručno da pripomognem. I ponosim se time.
Ima li većeg užitka nego ujutru uz produženi espreso u kafiću otvoriti tabloid, i u njemu pročitati sledeću nedovršenu, ali veoma interesantnu informaciju: „Danas biste čitali, ali ne možemo da objavimo zbog Zakona o informisanju: koja glumica srednjih godina je u restoranu ispod stola oralno zadovoljila jednog bivšeg ministra?“, štampanu 14. januara leta gospodnjeg 2010. na strani 12 tog mog omiljenog tabloida. Znam tačan odgovor (rekoh, dobre veze po tabloidima). Time i treba da se bave tabloidi koji imaju transparentnog vlasnika, odranije poznatog organima gonjenja. Ali, što bi tabloidi koji imaju netransparentnog vlasnika, nepoznatog ni organima gonjenja ni nama običnim smrtnicima – ne znamo da li je njihov gazda Đilas, ni živahni Dragan ni pokojni Milovan, niti Miško Krstić, niti bilo koji drugi Miško, ili eventualno neko četvrti – proveravali kako se obogatio, recimo, Zoran Živković, privatni preduzetnik iz Niša. Šta to njih, alo, bre, ima da zanima, kad mi ne znamo ni kako se obogatio njihov tajnovito-tajkunoviti gazda ili gazdarica. Zar to nije malo glupo i netransparentno, osobito što onaj junak s početka priče u mesijanskom doživljaju samog sebe ume da priupita – zašto ostali urednici, novinari, glavni urednici ćute na neku temu, umesto da se užive u ulogu sudskih veštaka, forenzičara i islednika koji čuče u svakom od nas, i složno krenu u frontalni napad na targetiranog.
S privatnim preduzetnikom Živkovićem, inače, nemam nikakve posebne odnose – ne družim se iz principa ni sa bivšim, ni sa sadašnjim, a ni sa budućim predsednicima vlada, družba je družba, a služba je služba. Upoznali smo se baš uoči Svetog Trifuna, na nekom brdu kod Krčedina, ubedio me da je tu zasađen vinograd, ali s obzirom da je sneg bio do članaka, mogao je da mi objasni i da je na tim livadama pet hektara većim od Vatikana posađena plantaža banana ili masovna grobnica Tutsa, gledao sam jedino da što pre napustim teritoriju, jer je bilo ‘ladno. Nije mi uopšte proradila „misija“ pa da privatnog preduzetnika Živkovića, pojačan fotoreporterom, vežem za čokot i isleđujem dok sve lepo ne prizna. Uz to, ko je još lud da vodi novinare u šetnju po svom nelegalnom biznisu, koji se transparentno prostire preko pola brda. To, uglavnom, budi maštu ovih koji „imaju misiju“, spremni da dokažu, kako svi, sem njih, u slobodno vreme kradu na grbači osiromašenog Srpstva, ili na grbači osiromašenog Krčedina. Ili na grbači osiromašenog uranijuma.
Sve pokradoše, jedino mi pošteni, transparentni i osiromašeni ostadosmo. Alo, bre, dokle?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
