Čudna šuma

Jednom tako u Srbiji rešili da štroje tabloide – mogla bi da počne basna o predlogu izmenjenog Zakona o informisanju. Iz šume su, jelte, pobegli svi novinari.

– Burazeru, dok ja njima objasnim… – glasio bi dajdžest kraj ove fantastične priče s raznolikim životinjkama u glavnoj ulozi. Neke od životinjki umeju da pričaju, dok ostale pokušavaju da pišu.

Da citiramo kolegu S. Lekića – to je onaj od petka – koji je više puta primetio da je razlika između srpskih medija i četiri jahača Apokalipse drastična – svi jahači Apokalipse su, naime, poznati, dok je srpske medije proteklih decenija jahao ko god je stigao. Srbija je tako postala medijski hipodrom u kom, ponekad, ima više volontera nego na Univerzijadi i više amatera nego u kulturno-umetničkom društvu. Medijski magnati, ovdašnji, sorta su čudnovata. Od njih ćete čuti, recimo, da svoj uticaj tumače originalno: „Kad me neko naljuti, ja ga turim u novine. Moje. Kad mi se neko ne sviđa, ja ga turim na televiziju. Moju. Kada me neko pita da li je sve što objavim tačno, ja se zakunem u tetku. Moju.“

Od njih možete čuti i veleumni opis sopstvenog pisanija, hvala na pitanju: „Volim kod tebe što umeš da im zavučeš, ali fino.“ Medijski magnat, ovdašnji, misli da je suština novinarstva „da nekome zavučeš“. Ovaj zanimljivi žurnalistički termin postao je temelj slobode informisanja u Srbiji. Tako da u prvom članu zakona valja dopisati: „Štampa je slobodna. Zadatak štampe je da istinito i blagovremeno izveštava, i da povremeno nekom zavuče.“

I bez te preambule u Srbiji se stvorila grupa „uvlakačkih“ i „zavlakačkih“ medija, poznatijih kao tabloidi. U pitanju je vrsta štampe koju šoferi drže uglavljenu između šoferke i komandne table u visini brisača, taksisti bliže menjaču, seljanke na Bajloniju u njih uvijaju jaja, a tzv. ozbiljni ljudi ih uvijaju u „Politiku“. Posle, kad razvrstaju logove krišom kod kuće, katkad ne znaju da li su otvorili čitulje u „Politici“, ili naslovnicu tabloida. Tabloidi su u svim zemljama „razvijene demokratije“ legitiman proizvod – bave se okolnostima, kada, na primer, osoba A biva uhvaćena s naprednom nepoznatom plavušom na ligeštulu kraj bazena male trospratne kuće, ili kad osobu B dežurni paparaco ovekoveči kako četvoronoške pokušava da uđe u dvospratan automobil, takoreći dabldeker. Ovdašnji tabloidi, međutim, često liče na novine za rentiranje, gde za određenu svoticu, obećanje, protivuslugu, možete razmazati preko pola strane svakog ko vam se ne sviđa uz mastan vrednosni sud: „Hohštapler“. U srpskom novinarstvu zavladalo je pravilo da nijedan tabloid nije toliko lud da ne bi mogao da nađe luđeg od sebe. Problematika je što ih svi čitaju, čak i oni koji bi se zakleli nad Biblijom da to ne čine.

– Jutros sam čitao… pardon, jutros sam čuo od prijatelja da je čitao – koliko puta čujete ono što ste već pročitali. Pardon, čuli…

Svaki posao se, opet, može obavljati časno i nečasno, to je stvar ličnog izbora i svetonazora izvođača radova. Te u ovoj čudnoj šumi imamo i raznolike „medijske poslanike“, neki pišu, neki „dopisivaju“, neki dosoljavaju, neki presoljavaju, svi u proseku pokušavaju „nekome da zavuku“.

E, sad, prilikom tog komplikovanog procesa uvek postoji i druga strana, ne baš oduševljena opisanom radnjom. Pa je jedan koji se izvesno vreme bavio „zavlačenjem“ iz pozicije anonimnog izvora tabloida, sada rešio da iz pozicije neanonimnog ministra, inače stalne vinjete na naslovnici istog tabloida, „zavuče“ u kontrasmeru. Pošto zakon ne može da se donese za jednog, eventualno troje, nađeno je sistemsko rešenje – „zavući“ ćemo svima.

Zato je ovaj zakon glupav. Samo je osokolio za štrojenje predviđene medvede, dok se od njega grčevito brane zečevi.