Glumac se glumcem izbija 1

Tako da je borba protiv Vučića postala jedna resavska prepisivačka škola svakojakih odurnih frazetina koje su dovele dotle da narod najviše aplaudira kada neko dođe i izgovori jednostavnu rečenicu: „Aleksandre Vučiću, ovo je kraj“. Kako to super zvuči – nije ni pretnja, nego je konstatacija čoveka koji inače nema nameru da dođe na vlast. Šta više očekivati od jednog dobrog govora koji pritom drži jedan dobar glumac koji nema nameru da dođe na vlast.

Najgora fraza srpske opozicione scene je: „Moramo da pobedimo strah!“ Jedino niko ne kaže – a što bismo ga pobeđivali kad su se samo budale uplašile Vučića i njegovog putujućeg cirkusa, a mi kojima se obraćate – nismo ti. Još nisam video pametnog čoveka koji, na primer, može da se uplaši kad vidi Darka Glišića, Zorana Babića, Nebojšu Stefanovića ili Dragana J. Vučićevića. Oni doduše mogu da stoje u sred njive kukuruza i plaše vrane, ali nije uočeno da bi im to uspelo kod ikoga drugog, ko je pritom pametan.

Druga epska fraza je: „Crtaju nam metu na čelu“. Da li ste ikada videli nekog ko je toliki ludak da prvo nekome nacrta metu na čelu, pa ga onda gađa. Čak ni oni koji imaju utisak da im je neko nacrtao metu na čelu, kad stanu pred ogledalo ne vide ništa na čelu. Znači, mete na čelu nema i to su izmislili oni iz resavske prepisivačke škole srpske opozicije.

Treća epska fraza srpske opozicione scene je: „Želimo da vratimo demokratiju u Srbiju“, iako je demokratija najopasnija stvar za lokalni živalj, pošto se više puta dešavalo da tri Dragana J. Vučićevića uspeju da nadglasaju dva Nikole Koja i onda ispadne totalni istorijski belaj.

Zato je i dobro što su glumci, inače ljudi ne baš vazda raspoloženi za krljanje sa nekom tupavom vlašću i njenim tupadžijskim glasačkim telom, preuzeli proteste makar u govorničkom smislu, a cela situacija nekako je i logična: ako je Vučić do pre deset godina bio kandidat za Oskara za sporednu mušku ulogu, sad je već zaslužio Oskara za glavnu mušku, mada u trenucima kada počne da se prepire sa novinarima, nekada zasluži i Oskara za glavnu žensku. A kad počne da glumi paćenika, zaslužuje i Oskara za specijalne efekte.

Glumac se glumcem izbija – glasi stara narodna poslovica iz vremena kada još nije patentiran klin, koji se takođe izbija klinom, pa su ljudi verovali da jednog glumca možeš da izbiješ drugim glumcem. Sada je situacija takva da se vraćamo u vreme pre patentiranja klina i jedina nada za rušenje našeg oskarovca jesu glumci. I protesti su postali zanimljiviji od onih gde se neki političar popne na binu i počne da drami o „oslobađanju Srbije od diktatora“, što je valjda četvrta epska fraza.

Tako da je je i ono Đilasovo: „J…. li ti mater pedersku!“, originalnije od svega što je izgovorio od kad se vratio u politiku. Mora da je na njega uticao glumac Trifunović Sergej koji svojim angažmanom vraća politiku na onu ravan koju jedna vlast koja se na televiziji pojavljuje u pauzama Parova i Zadruge, najbolje razume. Nije pristojno, mnogo je vulgarno, al’ bar nije fraza. Kod glumaca je zapravo dobro što posle svega uvek imaju opravdanje: „Mi smo samo razbarušeni umetnici, izletelo nam“.