Homo erektus

Komuniciranje je počivalo na gestovima, na percepciji prostora i svi pokreti, tačnije novinarski vidovi izražavanja, bili su raspoređeni u tri dimenzije: ispred-iza, zdesna-sleva i gore-dole. Iz tog perioda, kažu, datira parola: „Dole vlada!“, ispisivana pokretom ruke nagore, i blagim savijanjem lakta nadole. Ozvučavanjem gesta javljaju se prve reči i nastaje verbalni jezik. Od tog trenutka čovek prestaje biti homo erectus i postaje homo habilis – vešti čovek. Otprilike, Mlađan Dinkić.

Zahvaljujući ovom veštom čoveku, homo habilisu, Srbija se negde dve hiljade godina posle Hrista polako vraća u stadijum novinarstva karakterističan za homo erektusa. Tako će prosečan novinski izveštaj leta gospodnjeg 2009. u Srbiji, moguće, izgledati ovako: „Jedan ministar odozgore, strpao je u džep, levi, izvesnu svotu novca, ali nećemo ga imenovati, da nam ne bi otišla jedna stvar, odozdole“.

„Da nema taksista i kelnera, mi bi bili najgora profesija“ – misao (ne)poznatog novinarskog genija najbolje oslikava ono što se zbivalo sa srpskim novinarstvom u višestranačju, kada su neki pomislili da više neće morati da pišu između redova, i koriste termine prve faze novinarstva, tzv. naturalnog – ispred-iza, zdesna-sleva i gore-dole – da bi opisali šta rade oni „odozgore“. A to je iz vizure prosečnog srpskog žurnaliste uvek gore, jer je on konstantno „naturalno“ rečeno – dole.

Osim kad srpski žurnalista reši da se bavi politikom. Onda je i on gore. Tako je stanoviti eks-žurnalista, koji je u međuvremenu bio i taksista, ali nikad nije bio kelner – za samo mesec dana uspeo da održi jedan govor i napiše jedan tekst sa različitim naslovima kao član stranke „levo, gore“. Prvi se zvao – zašto LDP neće glasati za Zakon o informisanju. Drugi se zvao – zašto je LDP glasao za Zakon o informisanju. Oba dijametralno suprotna stava

istog autora imala su zajednički imenilac – to (ne)će uraditi zbog „evropske Srbije“. Ta „evropska Srbija“ je rastegljiv termin za jednokratnu upotrebu koji je posle 5. oktobra zamenio „demokratsku Srbiju“, i u oba slučaja predstavlja cilj sličan himalajskom „jetiju“ – mnogi u tom idealu vide nešto što niko nije video. „Jetija“ su neki videli, ali ga u suštini nije video niko, jer „jeti“ ne postoji. Bar zvanično.

Slično je sa „demokratskom Srbijom“, idealom koji je „sedmoj sili“, ironičnom nazivu za novinara ovdašnjeg, posađenog na klupi kod sudije za prekršaje u vreme „Šešeljevog zakona o informisanju“ – delovao bajkovito. Ne znajući da će u tom „terminu“, deset godina kasnije, u roku zasnovanom na tradiciji prekih sudova, razjašnjavati razliku između, recimo, hiperbole i činjenice, između „ratnog zločinca“ i „Ratka Mladića, neosuđivanog ni pravosnažno, ni nepravosnažno“, samo zato što neko „odozgore“ nije uspeo da sprovede već postojeće zakone, pa su se pojedini „mediji za rentiranje“ frankenštajnovski oteli kontroli povremenih „anonimnih, ali pouzdanih izvora iz vrha vlasti“.

U vreme kada je ministar za kulturu i informisanje bio Dragan Kojadinović, takođe bivši novinar, ispred kancelarije je postavio splet voštanih figura, među kojima nije bilo nijednog novinara, ali je poruka bila jasna. Ukoliko Nebojša Bradić, bivši kazališni reditelj, recimo, poželi da oživi ambijent sopstvenog ministarstva, uskoro će pred vrata moći da postavi splet uvoštenih figura, među kojima neće biti nijedne istorijske ličnosti. Sve figure će biti sveže uvošteni novinari.

Valjda poučen Kojadinovićevim savetom posle bombaškog napada na stan Dejana Anastasijevića, da novinari koji žive u prizemlju ima da se isele na više spratove dokle ni Boško Buha u punoj formi ne može da dobaci kašikaru, Bradić je izglasavanje izmena i dopuna Zakona o informisanju dočekao, pišu mediji, na Hilandaru, daleko od prizemlja Doma narodne skupštine. Duhovno uzdignut iznad žabokrečine koju su napisali brzinom recepta za tufahije, nezainteresovan za društvo iz prizemlja, takoreći odozdole, on je otišao da se ispovedi tamo gde (ne) treba. Onom gore.

A upravo je sve i počelo kada je onaj zlatar iz Majnca našao način da odštampa Bibliju. Blagodareći toj tehnologiji kasnije su počele da se štampaju novine. Bila je to četvrta faza svetske istorije novinarstva. U koju Srbija nije ušla. Ali će da se vrati, bez brige. U onu homoerektivnu.