Izvinite, kad Rusi odlaze?

– Kuda idete? – pitali su putnici.

– Kuda!? – uzvratio je šofer, s izrazom lica loptice na fliperu koji je tiltovao. „Kuda nas usmeri policija. Tuda idemo. Danas sam išao prvo samo do trga, onda Bulevarom Lenjina, pa desno, zatim Bulevarom Lenjina, pa levo, i tako će biti dok god Medvedev ne odleti u vazduh…Upssss“.

Onda se, svestan malog zgodnog lapsusa u velikom nezgodnom trenutku, osvrnuo po vozilu ne bi li uočio kakvog infiltriranog agenta KGB koji nije otkucao kartu i ispravio se: „Nisam mislio dok ne odleti u vazduh, nego dok ne odleti avionom“- izrekao je demanti u dahu. Ali, ko zna koliko se puta još osvrtao do zadnje stanice kada se setio da se taj bulevar više ne zove Lenjinov.

Dmitrij Medvedev, visoka ličnost, visok skoro 162 centimetra i širok 17 miliona kvadratnih kilometara, okončao je posetu Srbiji a da je najveći utisak među vazda komunalno osvešćenim građanima Beograda jednak prvom snegu, kada u prestonici već nakon osam pahulja, nastupa saobraćajni kolaps sa elementima smaka sveta. Niko nije veseo što uskoro dolazi Deda Mraz, svi šalju psovačke telegrame komunalnim službama vesele sadržine: „Obaveštavamo gradsku vlast da je u Beogradu juče pao sneg…“. I slično.

– A što će da dođe Djed Božićnjak?- naiđe i pokoji romantik, verujući čovek, ali onaj neverujući vozač zaglavljen na uglu Bulevara Lenjina ne zna za bajke: „Ma ko, bre, šiša, tog Deda Mraza. Ko uopšte veruje u Deda Mraza?“

U komunalnom smislu, dakle, poseta predsednika Rusije je doživljena kao ruska okupacija Beograda povodom 65 godina od ruskog oslobođenja Beograda. Opremljeni cegerima, kesama, torbama, koferima, kolicima, i nešto manje laptopima, Beograđani su, za razliku od oktobra 1944, kada se ulicama pronosila vest da „Rusi dolaze“, sada krišom pitali: „Izvinite, kad Rusi odlaze?“

I, kao što smo 20. maja ove godine, prilikom posete velečasnog Bajden Džozefa doznali da američka spoljna politika i nije toliki bauk – tražili su samo da zavarimo šahtove i spustimo roletne – tako je i 20. oktobar pokazao da je Rusija bratska zemlja. Oni nisu tražili da zavarimo šahtove, već samo da spustimo roletne. I promenimo imena nekoliko ulica, zauvek, kao i nekoliko standardnih trasa vozila gradskog saobraćajnog preduzeća. Privremeno.

Prosečan Srbin, naime, nije naviknut da nekog visokog gosta dočekuje spontano, i da može. Naviknut je da mu daju slobodan dan u firmi, uvale mu zastavicu u ruke i dodele precizno ucrtan raspored dreždanja na unapred određenoj trotoarskoj lokaciji. Kad prođe gost, ide s kolegama iz preduzeća u kafanu, gde saznaje detalje posete. I tako danas mnogi Srbin pamti na kom ćošku prestonice je čekao Haile Selasija, Džimija Kartera, kraljicu Elizabetu ili Nikitu Hruščova, u kojoj kafani se posle čudio što je etiopski car veliki pravoslavac, i uopšte, sve mu to iz ove perspektive liči na izuzetan doživljaj. Bilo je to u vreme bauka komunizma, jelte, koji je kružio, a sad, u vreme bauka terorizma, ne možeš ni da mahneš zastavicom s trotoara a da već nisi na nišanu združenih specijalnih antiterorističkih jedinica raspoređenih na radnom mestu odžačara.

U dnevničkim beleškama visokih gostiju tako ostaje jedna velika praznina bliskog kontakta s domorocima. Bajden je zapisao: „Srbija je mala zemlja u kojoj uopšte nema ljudi, ako u tu vrstu biblijskog izabranog roda ne računamo mister Tadića, psihologa ovdašnjeg, mister Jeremića, jednog malog sa Harvarda koji nam pravi probleme, i mister Šutanovca, jednog velikog sa Mašinskog fakulteta u Beogradu koji nam ne pravi probleme. Šutanovac speaks fluent english“. Medvedev je zapisao: „Srbija je divna zemlja. U kojoj uopšte nema ljudi. Probao sam njihov nacionalni specijalitet – bosanske tufahije. Predsednik Tadić mi je dao i recept: operite i ogulite jabuke, izdubite im sredinu, a kore sačuvajte. Jabuke stavite u kipuću vodu kojoj ste prethodno dodali 50 grama šećera, jedan vanilin šećer i limunov sok… Predsednik Tadić mi je recept napisao na tečnom engleskom“.

U dnevniku domoroca ovdašnjeg dan kad je došao Medvedev ostao je upisan kao datum kad je „šesnaestica“ iskakala iza svakog ćoška, i kada su svakog šofera znatiželjno pitali: „Kuda idemo?“ Mada je to trebalo da pitaju predsednika Tadića. Ali nisu mogli.