Kneževa besa

Uvidom u sve tri odrednice: „Nikola Pašić, srpski političar“, učiteljica se osećala ko žvaka u pepeljari, ali učiteljice su ona mitska stvorenja našeg detinjstva koja nikada ne greše, pa je, da ne kvari mit o samoj sebi, deci živopisno objasnila relativnost istorijskih činjenica na Balkanu: „Vidite, deco, u jednim enciklopedijama stoji da je Nikola Tesla bio Srbin, u drugim da je bio Hrvat, u trećim da je bio Amerikanac. Kome verovati?“- napravila je paralelu s „učiteljicom života“, koja, eto, i sama ima nedoumice.

Za koju deceniju kada neka učiteljica na Kosovu bude predavala na temu „Kosovski boj“, nije isključeno, pojaviće se na času sa tri-četiri do sto dvadeset pet knjiga, i još na početku izlaganja napraviti blag otklon prema daljem razvoju situacije: „Vidite, deco, u ovoj, ovoj, ovoj i ovoj knjizi piše da je Miloš Obilić bio Srbin. U ovoj piše da je Miloš Obilić bio Albanac. A ovde imamo podatak da Miloš Obilić nije ni postojao. To, opet, nesumnjivo govori da je bio Srbin. Kome verovati?“- pitaće učiteljica.

„Našima“- reći će svaki mali Albanac, ko što bi svaki mali Egipćanin pre poverovao da su piramide izgradili njihovi preci od pre askurđela, Keops & kompani, nego da su se tog posla latili vanzemaljci, kako u svojim milionskim bestselerima tvrdi Švajcarac Erih fon Deniken. U Egiptu od toga, naime, nikad nije napravljen slučaj od nacionalnog značaja. Deniken piše, al’ mi naplaćujemo karte turistima. Normalno, dok se ne pojave „mali zeleni“ i zatraže autorska prava.

„Politika“ je, naime, ovih dana objavila priču o najavama njujorške kuće „Palgrejv Makmilan“ da će 7. jula biti objavljena knjiga izvesne Ane di Leljo „Bitka za Kosovo, 1389: albanski mit“ koja, prema opisu izdavača, nudi „fantastičnu priču o ubistvu Murata koje je izvršio – albanski vitez Miloš Kopilik“. Taj Kopilik, inače, Srbima je bliski rođak iz „carstva nebeskog“, pre bi pristali da im ukradu novčanik no njega, jednom je s predznakom FK osvojio prvenstvo Jugoslavije u fudbalu pod sumnjivim okolnostima, pre toga je rasporio dotičnog Murata „od učkura do grla bijela“, u svakom slučaju, znao je da pika loptu i maše jataganom, što je dovoljan predznak da se radi o proverenom kadru s prepoznatljivom vrstom krvnih zrnaca. Jednom rečju, naš čovek, pa makar da nije ni postojao. Sem u svedočenjima endemske sorte pouzdanih očevidaca. Slepih guslara.

Od Vardara pa do Triglava, od početka devedesetih na angro su se štampala dela (para)povjesničara, (nadri)istoričara, latentnih skribomana i istaknutih nacionalnih pregalaca, od kojih je retko ko imao „denikenovski“ motiv – milionski tiraž. Bili su to svuda, pa i u Srbiji, patosirani patriotski poduhvati gde smo saznavali podatke s kojima nisu upoznati ni kembrički doktori slavjanske istorije i kulture – da su Srbi od pre Hrista, da seobe Slovena na Balkan nije bilo, da je Napoleon bio Srbin, da je lobanja kromanjonca ista ko lobanja Srbina, da su Srbi Srbi još od kamenog doba, da su Srbi izabrani narod, starosedeoci Balkana, vasione i Skandinavije. Pokojna „Politika ekspres“ objavljivala je feljtone „istraživača drevne srpske prošlosti sa Prvog naučnog skupa o antičkoj istoriji Srba – Sorabski susreti’. „Politika“ je u tekstu „Srpkinja od Sorbone’’ iz pera Slobodana Jarčevića, bivšeg ministra spoljnih poslova RSK, pisala da autorka knjige „Srbi, narod najstariji“ ponire u „milenijume pre Hristovog rođenja, uočavajući da se sanskrit pojavljuje kao najstariji oblik srpskog jezika’’.

Utvrđene su direktne veze svih eksjugoslovenskih naroda i narodnosti, ponaosob, sa amebama, Kamenkom i Kremenkom, dinosaurusima, tiranosaurusima, velikim praskom, Adamom, Evom, jabukom i zmijom. Za Darvinove majmune nije bilo interesovanja. Svaki nacionalni mit polazio je od teze da su baš oni metafizičko središte sveta, živi dokaz milijardite žilavosti, hrabrosti, istoričnosti i „tisućvekovne’’ kulture. Tako da storija o Milošu Kopiliku, albanskom vitezu iz pera anonimne Amerikanke može zabrinuti jedino one koji prateći metodologiju kreiranja nacionalne mitomanije veruju da sve to nije slučajno. Stoprocentno će se naći neki kojima će to štivo biti povod za novu tezu: „Eto, vidite da su i Albanci – Srbi. Priznali su“ – uskliknuće, već viđeno, neki nacionalni predradnik i u sledećoj rečci preći u ofanzivu s tezom da Skenderbeg nije konjak, kako se dosad smatralo, već Srbin. Dok s one strane ne stigne odgovor da car Lazar i carica Milica nisu stono suvo i crveno poluslatko vino, već punokrvni Albanci. Junaci pesme: „Kneževa besa“…