De si kralju, give me five – zna tako da kaže predsednik Boris Tadić kad negde sretne princa Aleksandra Karađorđevića, zvanog NJ K V, jedinog svetskog “monarha” koji umesto dvorske lude svuda po sopstvenoj “monarhiji” vodi dvorskog prevodioca.
“Shvatio sam ovo give me five” – počeše se ponekad Nj K V. po krunskoj frizuri – “ali šta je rekao ono prvo?” – upita on tako dvorskog prevodioca. “Rekao je – de si kralju” – objasni prevodilac taj srpski idiom u engleskoj varijanti, koji po urbanoj legendi predsednik Tadić koristi pri rukovanju sa zvaničnicima i nezvaničnicima, umesto otrcanih protokolarno-diplomatskih fraza tipa: “kako ste putovali” i “kakvo je vreme u Ženevi”. Svi znaju za taj predsednikov dorćolsko-verbalni običaj, pa niko ni ne pomišlja da je na taj način „dobio krunu“. Jedino se princ Aleksandar, zvani NJ K V, uvek oraspoloži, jer nije mala stvar kada ti ovlašćeni i opunomoćeni predsednik države, registrovane kao republika, javno prizna da si baš ti kralj.
Doduše, predsednik Tadić ne zna da svi koji se upuste u konverzaciju na maternjem jeziku sa simpatičnim stanarom Belog dvora, dobijaju uputstvo karakteristično za prosečan kompjuterski „translejter“. Morate znati, piše u tom uputstvu, da rečenice koje on prevede iz jednog u drugi jezik mogu izgubiti smisao, pa se ne preporučuje njegova upotreba u slučajevima gde vam treba pouzdani prevod.
I tako je Srbija, zbog ovog malecnog nesporazuma, već odavno država koja ima jednog kralja i jednog predsednika. S tim što se ovaj drugi povremeno bira na izborima, pa eventualno možeš da ga smeniš. Ovaj prvi, pak, (d)ostavljen nam je u trajno vlasništvo.
Jedino što je zajedničko za njih dvojicu jeste podatak da obojicu izdržavaju poreski obveznici. Lica pod nazivom srpski poreski obveznici su, inače, širom sveta poznata po tome da uvek imaju para za bacanje. I ne prave pitanje “šta košta”. Jedino se uhvate za glavu kada im posle, recimo, osam godina, dostave račun za održavanje dvorskog kompleksa na Dedinju, u iznosu od simboličnih 465 miliona dinara. Ili doznaju da je Ministarstvo kulture pod stavkom „Zaštita kulturne baštine“, jedne godine platilo 57.000 dinara za kupovinu novina i časopisa za NJ K V. Ministarstvo, izgleda, smatra da svakodnevno čitanje novina i časopisa može dovesti do senzacionalnih rezultata. Recimo, da podanici vremenom počnu da razlikuju Aleksandra Karađorđevića od Guglovog translejtera. To se, ipak, nije desilo – i dvadeset jednu godinu od kada je stupio na busen domaće trave postavljen ispred ulaza za međunarodne dolaske beogradskog aerodroma, NJ K V i dalje mora da dovati papir sa, pretpostavlja se – krupnim fluorescentnim flomasterom upisanim izgovorom – i da raspameti podanike perfektnim akcentima, tačkama, zarezima, promenom padeža i svim ostalim nedostižnim veštinama koje je bez papira i bez problema savladao i Tošio Cunozaki, ambasador Japana u Beogradu, čovek bez ikakvih zrnaca plave, a osobito srpske krvi. Koga, doduše, izdržavaju japanski poreski obveznici, lica koja nemaju para za bacanje. Za razliku od ovdašnjih.
„Pu što, ni Cica ne zna uče Niš (prev: Pa šta, ni Ceca ne zna Očenaš)“ – mogao bi s pravom da odgovori NJ K V na ove tradicionalno zlurade primedbe, jerbo je ovih dana neki tabloid pronašao davno zaboravljeni snimak gospođe Ražnatović na Jutjubu, gde ona ovu veoma komplikovanu molitvu čita sa papira. Istina, tečno.
Tabloid se, naime, upitao: kako to da gospođa Ražnatović dane pravoslavnih blagdana u kućnom pritvoru, po sopstvenom priznanju, “provodi u molitvama”, a ne ume da nabifla napamet onu najordinarniju, koju uspešno savladaju i đaci prvaci, polaznici časova veronauke, već na kraju prvog polugodišta. A pritom se ne izjašnjavaju kao “veliki vernici”. Više vole “Bakugane”.
Hm. Problem je, možda, što je i njoj neko, još odavno, poput “de si kralju” rekao: “Ceco, ti si bog(inja)”, te je smatrala da kao takva ne mora da se moli sama sebi. Povoljna okolnost je što nju poreski obveznici moraju da dotiraju samo kada je, s vremena na vreme, Vlada Srbije angažuje da peva za doček „Pravoslavne nove godine“ ili kada Ministarstvo pravde iz budžeta naručuje određen broj narukvica, i to elektronskih. Pošto ona ima običaj da ponekad zaobiđe plaćanje poreza.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
