Kravate i Kroati

Zatim su Srpkinje i Hrvatice grudnjacima zasipale prve pevajuće laste koje su punile beogradske i zagrebačke koncertne dvorane. „To je postalo tradicija. Uvek me gađaju brushalterima“- rekao je Bajaga posle svirke u zagrebačkom Domu sportova. Kratkometražni film hrvatske pop dive, krajnje nudističan, opet, postao je najgledanija filmska storija s obe strane granice. Naposletku, Ivo Josipović i Boris Tadić susreli su se na jadranskoj barci, mučki, s leđa, praktično iznenada, nisu nosili šlemove i pancire, niti salvete, niti su jedan drugog gađali haubicama i brushalterima. Uočeno je jedino da su se obojica pojavila – bez kravata.

Teško da je to bilo slučajnost. Dogovor da se dva predsednika suoče bez kravata bio je zapravo prvi spontani istorijski konsenzuz lidera dva naroda. Dokaz da će posle jednoglasno usvojenog „dres koda“ sve ostalo ići mnogo lakše. Kravata je, inače, hrvatski izum. Akademija Kravatika, sa sedištem u Zagrebu, koja se bavi proučavanjem, čuvanjem i unapređivanjem kravate kao „pokretne hrvatske i svetske baštine“, polazi od „autentične povijesne činjenice“ da je kravata proizašla kao „izraz genija hrvatskog naroda“, te da je ovaj modni „ures“ danas medij posredstvom kojega je moguće svetu odaslati mnoge diskretne poruke.

Prateći ličnosti oba predsednika može se pratiti i razvoj svesti i demokratskih procesa u Srba i Hrvata. Hrvatska je devedesetih htela Tuđmana jer je jasno dao do znanja da je njegov cilj suverena Hrvatska, bombastični koktel raspaljivanja pritajenih „kroatizama“. Krajem veka htela je Mesića jer je bila umorna od rata, od privatizacija, od politike koja joj nije nudila ništa radosno. Sada je htela Josipovića jer je on otelotvorenje upravo onog što normalna Hrvatska želi – miran život u ujedinjenoj Evropi. U Srbiji je bilo slično – deset godina je želela Miloševića jer je on nudio opijajući koktel opšteg nacionalnog ludila, sve Srbe u jednoj državi i ostalo što Srbija više nikada kolektivno zaželeti neće. Posle, kada se umorila od ludila, Srbija je zapevala: „Spasi Srbiju iz ludnice, Koštuniceeee!“ Ali, psihijatar, ko i svaki psihijatar… Sada, kada bi normalna Srbija samo malo života i nešto Evrope, tu je psiholog.

Oba izbora došla su tek pri kraju dvodecenijskog prokopavanja što dubljih rovova, pa šetnja Josipovića i Tadića bez kravata i šinjela po opatijskom parku, da je nije pratila bulumenta kamermana, novinara i telohranitelja, ličila bi na lenjo martovsko popodne dva dobra prijatelja, starih znanaca, za koje neupućen posmatrač nikada ne bi rekao da su predsednici dve države koje čekaju mučna ročišta pred međunarodnim sudovima pravde. Gde će vaditi fleke iz vremena kada su te države vodili oni čija bi usamljena pojava u opatijskom parku bila tumačena kao prizor dva tipa koji ispod dugačkih mantila ne nose ništa. Maaaaniiiijaci! – viknuo bi, verovatno, dežurni hranilac opatijskih golubova. Ovako, bar na prvi pogled, Tadić i Josipović ulivaju poverenje da srpsko-hrvatska partija strip pokera neće ići ka oblačenju do guše.

Istog dana kada su Josipović i Tadić šetali po parkovima, plovili morima i razmatrali bogato nasleđe problema, strahotnih kao da su u njihovim zemljama doskora obitavale divlje zverke, u pomoravski Diznilend stigao je Jovanča, umiljata zverčica, bez kravate. Cela Jagodina izašla je na ulice da dočeka žirafu, sisara iz vrste parnoprstaša. Gradonačelnik tog decentralizovanog grada Dragan Marković Palma, sisar iz redova troprstaša koji je u međuvremenu spoznao da se patriotizam ne sipa u traktore, doveo je na doček žirafe i Mlađana Dinkića, ministra bez guvernera.

Guverner je dan ranije nestao posle konferencije za štampu i prema prvim informacijama otići će što dalje odavde, možda i trasom Jovanče Micića. U zemlju se, međutim, avionskim letom iz Holandije baš ovih dana vraća poznati finansijski ekspert Vasiljević Jezdimir, uzdanica nacionalnog bankarstva, jedan od onih čija pojava danas izaziva manje pažnje od dolaska jedne žirafe, što opet ukazuje na to da se vremena menjaju. Nekada, u bliskoj prošlosti, u zemlji svakojakih čudesa prosečna žirafa bi pored vas na ulici mogla proći a da je i ne primetite, dok je Gazda Jezda, čovek sa belim šalom, leptir-mašnom i drvenom lulom predstavljao neku vrstu nezvaničnog guvernera Narodne banke i bio persona osobito cenjena među lokalnim življem. Ali, kao i svaki ekspert za finansije na ovim prostorima, jednog dana je nestao u nepoznatom pravcu. Zato Srbi bezgranično počinju da veruju jedino visokim i lepim stvorenjima čiji se porođaj odvija veoma bolno. Žirafa se, naime, porađa stojeći, mladunče svet ugleda posle pada sa visine od dva metra, ali to kasnije nema nikakve posledice. Kod ljudi sa ovog podneblja, oko čijeg dolaska na svet se angažuje čitav tim akušera, babica i stručnih lica, stvar je veoma zabrinjavajuća – kod njih se celog života primećuju manifestacije koje iskusne babe precizno tumače: „Ovog mora da su ispustili u porodilištu“.

Medijska situacija, u međuvremenu, postaje izuzetno napeta. Iz dana u dan, kao posledica malog obračuna među tajkunima, ispliva poneka afera koju mediji prate postavljajući se prema nagomilanoj problematici u zavisnosti ko im je od tih tajkuna vlasnik, ko suvlasnik, a ko konsultant. Tako da prosečan visokotiražni medij pošteno može da se razmahne jedino ako se dogodi nekakvo stravično ubistvo i samoubistvo, pa Srbija željna hleba, krvi i žirafa svako jutro sa naslovnih strana prati posthumno čerečenje dvoje mladih čija se ljubav završila tragično. Doznajemo sadržinu njihovih SMS poruka, količinu krvi nađene na licu mesta, ginekološke izveštaje, međusobnu pljuvačinu ucveljene rodbine i detaljni pregled duboke intime. Medijska poruka ovog slučaja je slična reklami ugledne grobarske radnje: „Vaše je samo da umrete – ostalo prepustite nama“.