Levi vojvoda

Ima, međutim, jedan Srbin koji bi platio Mensi članarinu pet godina unapred. Pod uslovom da ne mora da se testira. U pitanju je stanoviti Siniša Vučinić, član Blense, međunarodne organizacije čija skraćenica nije sasvim rastumačena. Da l’ su u pitanju superbledi, superbledunjavi, superblesavi ili superbledoliki, niko ne zna. Al’ svi sumnjaju u jedini mogući tačan odgovor: „Super… ble… s… doliki?“

Nije isključeno da dotični Siniša, ako superinteligentni ne usvoje predlog da plati „kiriju“ Mensi do 2014., bez testa IQ, osnuje partiju sličnih inicijala, na primer Međunarodni Ešalon Neprimećenih Srpskih Ajnštajna, i tako uštedi pare, a postane član sopstvene Mense. Čime bi karijera ovog neidentifikovanog lebdećeg objekta srpske političke scene dobila na neophodnoj težini.

Pošto je dosad osnovao sve partije čiji oksimoronski naziv nije bio sumnjiv kontrolorima registra političkih stranaka, poput Radikalne stranke levice „Nikola Pašić“, i, moguće, Jevrejskog saveza Trećeg rajha, Romske skinhed asocijacije i Udruženja nepismenih pisaca, Siniša, čovek koji je popio poslednju bocu „čivas regala“ u Vili „Mir“ pred hapšenje Miloševića, a pre pretposlednje održao besedu zbog koje bi major Gavrilović posle trećeg pasusa zatražio prevremeno penzionisanje, ovih dana uputio je pismo banjalučkom „Glasu srpskom“ iz koga se dalo zaključiti da je spreman lično da pomogne Milošu Vasiću i Žarku Koraću da se priključe Zoranu Đinđiću. Televizija B92 je to plasirala među udarne društveno-političke vesti, iako se Siniša odavno vodi pod rubrikom „zanimljivosti iz nauke“.

Titulisani vojvoda iz JUL-a, koga je policija, kada su odveli Miloševića, zatekla u regalu kako pretura tražeći još neki „čivas“, pa nisu znali da li da umesto specijalnih antiterorističkih jedinica angažuju saobraćajce, odsek „balon“, bio je levičar, desničar, četnik, partizan, monarhista, republikanac, zvezdaš i partizanovac, talentovan za kontroverzne transfere ko Milko Đurovski, ali je njegova ključna životna uloga shvaćena tek kada su mu u džepu, posle hapšenja zbog iznude, popularnog reketa, pronašli iskaznicu počasnog člana Nezavisnog sindikata policije. Nema tu ničeg sumnjivog. Osim što Siniša nikada nije radio u policiji. Zvanično. Nezvanično, svi su se pitali šta će on u počasnoj loži tokom proslave Dana policije. Dok se u defileu nisu pojavili pripadnici Konjičke policije. Tad su svi shvatili da u našoj policiji ima i punokrvnih atova.

– Hm, opet, šta će tu Siniša – pitali su se svi oni koji nikako ne bi prošli test Mense. Ostali su položili.

Siniša, osobno, prilikom davanja ličnih podataka sudskom veću opštinskog suda, jedared je rekao da je zaposlen kao savetnik direktora izvesne firme iz Novog Sada i da je „jedan od suvlasnika italijanskog fudbalskog kluba Milano“. Sudiji ništa nije bilo sumnjivo. Zato što je sudija bio krivičar. Svakom fudbalskom bi bilo. Oni, naime, znaju da razlikuju suvlasnika od stative. Pojedini razlikuju i Berluskonija od Siniše Vučinića.

Kruna karijere junaka našeg doba, suvlasnika desetak srpskih partija i jednog internacionalnog fudbalskog kluba, a nije Inter, bilo je osnivanje nevladine organizacije Srpski četnički pokret Republike Srpske, nedavno, u tišini Trebinja, namenjene edukaciji poznatih levičara – četnika. Siniša, glavni uzrok ukidanja političkih partija koje imaju manje od dva člana, uglavnom se ističe akcijama u kojima manjka pretpostavka nevinosti, pretpostavka razuma i pretpostavka inteligencije, ali je dovoljna samo pretpostavkica da je u pitanju on, pa da vas pre čitanja njegovih misaonih masturbacija uhvati isti žar kao kada se dohvatite sabranih dela poezije Žike Obretkovića. Jednom je bez prinude priznao da je svojeručno likvidirao „stotine ratnih zarobljenika“, i to novinaru Špigla, koji se, očigledno, nije prethodno raspitao o „regalskim“ kapacitetima sagovornika koga je vazda inspirativni vojvoda Šešelj još odavno okarakterisao kao „četničkog vojvodu za branje kukuruza“. Deceniju kasnije, Siniša je izrazio želju da se kolektivno učlani u SRS, jerbo je sebe oduvek smatrao kolektivom, ali su čak i radikali, negadljivi na slične persone, pokazali dozu uzdržanosti. Valjda nije bilo sezona branja kukuruza.

Ovih dana, opet, objasnio je da je „svojim kapacitetom (sic!) doprineo da veleizdajnik srpskog naroda (Zoran Đinđić) više nije živ“. Tako to biva kad maskotu beogradske kafane „Šumatovac“ postavite pred diktafon ili mikrofon, i date mu veću pažnju od one koju je imao dok su ga pažljivo slušali samo konobari. Tokom primanja porudžbine. I pesnik Žika, kad naiđe.