Nekrofili protiv Teofila

– A što ovi kondukteri nose kapuljače i štangle – upitao se lucidno dežmekasti što je dremao na sedištu rezervisanom za invalide i majke sa decom.

– To ti je, burazeru, nov imidž i strategija. Preko dana nose fluorescentne markere i hemijske olovke, a noću kapuljače i štangle, zbog bezbednosti. Svakakav šljam se noću mota po vozilima. Novinari, pederi i alkoholičari. I ne kucaju kartu. Komšija mi reko, radi u garaži GSP-a, pere autobuse i leševe posle noćne smene – zaključio je naš sugrađanin Nekrofil Jovanović i krajičkom oka ugledao autobus sa natpisom „za garažu“ u brišućem letu glavnom zemunskom ulicom. Hitro je legao preko pešačkog prelaza. Čula se škripa kočnica. Svi su aplaudirali. „Svaka vam čast, čika Nekrofile, zbog ovog čupavog novinara stigli bismo kućama u pet ujutro“, čestitali su mu sugrađani iz Zemun polja koji su za tili čas napunili drugi autobus. Dvojica su pljunula kroz vrata u pravcu onog čupavog: „Švercuješ se, a pljuješ po Srbiji i srpskom narodu“. I oni su ga, hm, prepoznali. Nisu mogli da se sete da l’ je gostovao kod Sarape ili je bio na „Farmi“ u Firčijevom klanu. Dakle, protiv Lošmija, na koga su potrošili 1543 SMS poruke ljubavnog karaktera. Uglavnom, znali su da je taj u njihovoj podsvesti kodiran kao lice odranije poznato i sumnjivo.

Na stanici su ostali samo njih dvojica. Miško i novinar. I prazan autobus. Miško se šetao oko bandere i pokušao da telefonom dobije glavnog dispečera i njegovo savetodavno mišljenje. „Alo, Majkoviću, imam ovde jednog novinara… Ne, neće intervju… Ma ne znam koji je, valjda onaj Lazanjski, švercovo se, ušli ovi naši, objasnili mu neke stvari, i sad ja ne znam šta da radim? Da zovem miliciju da ga apse ili… Da pustim budalu?! Dobro, kad ti kažeš, samo nemoj sutra da bude da sam ja kriv što nam beže osumnjičeni za utaju karata… Dobro, stižem“, prekinuo je vezu, seo za volan, pritisnuo gas-papučicu i viknuo: „Ćao, Lazanjski. Drugi put kupi kartu, šta da ti kažem“.

Vozeći ka garaži dugo ga je nešto kopkalo. „Možda ono nije Lazanjski… Kako beše izgleda Lea Kiš?“.

Novinar je konačno ostao sam. Prijatan je osećaj biti novinar u gluvo doba. Na broju 92 dežurala je simpatična policajka iz Brusa. „Da, recite… Dvojica maskiranih sa štanglama… A kako vam je ime… Izvinite jeste li vi grčki državljanin? Ne… Možete li slovo po slovo. Te…o… fil. Pančić. Aaa, pa ja vas znam. Izvinite, je l’ ste vi neki rođak onom što je izmislio omoriku? Ja sam, znate, tu iz Brusa… Niste. E, šteta. Poslaćemo patrolu…“

Zbog porodične tuče srednjeg intenziteta na Vojnom putu bez broja patrola je stigla posle pola sata. Dugo su lutali, dok na stanici, u vreme kada nema nijednog noćnog autobusa, nisu uočili sumnjivo lice. „Vidi ovog“, diskretno je prozborio član patrole s intuicijom Harija Kalahana zavaljen na suvozačkom sedištu. Izašao je iz motornog vozila registarskih tablica M-012-612. „Čekate nekog?“, pitao je, takođe, diskretno. „Policiju?! Pa mi smo policija“, zbunio se neočekivanim odgovorom usamljenog čupavca na stanici autobusa 83.

Telefon glavnog inspektora MUP-a zna često da zvoni noću. Priroda posla, jelte. Slušalicu je podigla starija ženska osoba, kako deluje razbuđeni glas glavnog inspektora u jedan posle ponoći, a već posle pet minuta, i operaterka na broju 92 je bila ubeđena da je dobila pravi broj. „To ste vi, Milorade“, rekla je cvrkutavo, i opisala mu nezgodaciju. „Novinar!!! Zovite Ivicu“, rekao je Milorad. „Novinar!!! Zovite Borisa“, rekao je Ivica. „Ovo mora da zove Vuk iz Obale Slonovače, kod njih je sad podne“, rekao je predsednik Tadić.

I tako je nastao slučaj. Niko od putnika nije želeo da svedoči na oglas objavljen u Politici: „Pozivaju se očevici prebijanja u autobusu broj 83, u subotu oko 23 sata da se jave na broj 011-9292…“ Vozač je identifikovan ali je tvrdio da ništa nije video jer mu je već pet meseci razvaljen retrovizor. A baš u inkriminisanom momentu polaska sa stanice čitao je lep sportski članak u besplatnom časopisu „24 sata“ koji se u autobusima GSP prenosi s kolena na koleno od jutra od mraka, i s volana na volan.

Uglavnom, istraga je u toku. Očevici su, uglavnom, u bekstvu. Srbija je još tu. Čika Nekrofil Jovanović postao je heroj zgrade.