Nož, žica, žene i deca

Nije poznato da li je na toj utakmici sudio Aleksandar Vučić, s obzirom da on doskora, sem crnaca osumnjičenih za šutiranje sudije, nije umeo da razlikuje ni belce optužene, recimo, za ratne zločine. Te je sreća u nesreći da ga prošlog vikenda nisu pitali za mišljenje o nekom ratnom zločinu u Ruandi, već je novinar insistirao da mu Vučić kaže samo šta misli o Srebrenici. Lako pitanje, o tome se svak normalan ovde već izjasnio, ali Vučić je dugo odolevao, te je u vikend intervjuu priznao da je u pitanju „stravičan zločin“, te da o tome nije mogao da priča dok je bio gensek SRS, partije koja, između ostalog, uporno tvrdi da je na delioca pravde, onomad sa Zairom, nasrnuo levi bek Ndaje, iako su svi videli desnog beka Mvepua.

Malo pre Vučićeve najnovije percepcije događaja od pre 15 godina, na stranicama Politike oglasio se ugledni novinar, imenjak Ratka Mladića, komentator Televizije Beograd pre nove ere, i napisao tekst koga se ne bi postideo ni dopisnik iz Istočne Srbije jednih ovdašnjih novina koji je u neredigovanom izveštaju o otkrivanju masovne grobnice u Petrovom selu smislio ingenioznu odokativnu poentu: „Sreća u nesreći je da u masovnoj grobnici nije bilo dece“.

Ratko, a nije Mladić, u autorskom tekstu pod originalnim naslovom: „Srebrenica je priča o dva zločina“, piše da nema tog ćutanja i te srpske rabote koja može da potopi i gurne u zaborav zločin snaga Vojske Republike Srpske počinjen u julu 1995. godine „nad muslimanskim vojnicima iz Srebrenice“. I poentira: „Tu se, ako ćemo da budemo pošteni i skloni istini, ne može zanemariti činjenica da među onima koje su srpske snage streljale nakon zauzimanja Srebrenice nije bilo nijedne žene i nijednog deteta. Taj podatak ne umanjuje srpski zločin ali za one koji hladne glave hoće da raspravljaju o Srebrenici svakako nešto govori“. Šta, na primer?

Naviknut da svoje komentare šalje direktno u etar, u kvintesenciju, odakle nema povratka, dok biračko telo upija njegove misli kao apsolutnu istinu, i poneseni tim rečima odlaze tamo negde, odakle, takođe, uglavnom nema povratka, imenjak je naišao na nepremostivu prepreku poznatu pod imenom – urednik komentara. U Politici, naime, sve tekstove pre objavljivanja čitaju više puta, gugluju podatke, proveravaju činjenice i početna slova pasusa kako im ne bi promakao neki akrostih. Te je ovaj komentar uglednog novinara završen zagradom koju nije napisao autor, već osoba koja se potpisuje imenom „prim. ur“. Dakle: „(Povodom konstatacije u tekstu da među onima koje su srpske snage streljale ,,nije bilo… nijednog deteta“ navodimo da je u Politici od 12. jula 2009, u izveštaju o sahranjenim posmrtnim ostacima 534 identifikovane osobe, zabeleženo da su ,,među najmlađim žrtvama koje su ove godine sahranjene tri dečaka koja su na dan ubistva imala po 14 godina“, prim. ur.)“. Dobro je da posle toga, komentar nisu dali autoru na autorizaciju, pošto bi on garant dopisao još jednu zagradu: („Dragi ur., da li ste ih legitimisali?- prim.ra.).

Da Srbin, bilo da je bivši radikal, bivši komentator TV Bg ili sadašnji kondukter, nikad ne bi u potpunosti prijavio optužene za ratne zločine niti u potpunosti priznao masakre u kojima su pošteđeni žene, deca i starci, pokazuje primer Tolimir Zdravka, đenerala, u čijoj je osobnoj kolekciji sitnica pronađena i pretplatna markica Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“, čime je dokazano da se r. zločinci ne švercuju, nego plate kartu pa se vozaju. Tolimir Z. uredno je predavao markicu kondukteru, kome nije bilo sumnjivo što ovaj ima tako često ime i prezime, nego je sav srećan kidisao na klinca s Bežanijske kose koji se švercuje u GSP od malih nogu, spreman da ga zadavi, preda sudu u Nirnbergu i Haškom tribunalu. Mada klinca tamo ne traže. Traže Tolimir Zdravka. Al’ ko šiša Tolimir Zdravka, razmišljao je kondukter, on je osumnjičen da je ubio 8.000 punoletnih muškaraca, a ovaj klinac, mamicu mu njegovu, otima od usta najmanje 8.000 zaposlenih u GSP. I njihovih familija. Među kojima ima i žena i dece.

Suočavanje s prošlošću tako je daleko odmaklo – posle 15 godina svi smo konačno konstatovali da je Srebrenica stravičan zločin, mada sa bezbroj olakšavajućih okolnosti, zbog koje će u Hagu uvesti uslovne kazne. U takvoj situaciji, i situacija s Mladić Ratkom se komplikuje – on sve više beži jer sve više misli da je nevin, a sve manje misli da beži. Jer ne beži niko ko je nevin.