Samo srednjak Srbina spasava

Dok socijalistima prsti rastu ko pečurke posle kiše, tekovinama socijalista prsti polako „otpadaju“ ko proleteru u tranziciji.

Da je Ivica, recimo, odsekao mali prst, nikad ne bi mogao da ga upotrebi za pomirenje sa Borisom Tadićem. Mir, mir, mir, niko nije kriv, ava, ava, ava, sudija je krava – tako je otprilike delovalo to zabijanje malog prsta u oko. Svekolika srpska pomirenja poslednjih godina počela su ličiti na reklamu za Beo zoo-vrt. Dirljiv dodir dva prsta – čovekovog i šimpanzinog – ukazivao je da je u Srbiji sve više onih koji se posle svega osećaju ko majmuni. Opet, među Ivicama, Maricama, vešticama i patuljcima srpske političke bajke najviše je osoba zbog koje bi prosečan Srbin odsekao sve prste. Osim srednjeg. Taj prst je osnovno sredstvo normalne komunikacije na relaciji Srbin – država.

– Eve ti ga na – uzvik tranzicionog Srbina odjekuje zemljom „jakuza“ na brdovitom Balkanu. Gde lokalne „jakuze“ mahom ratuju s vlasnicima „đakuzija“.

– Samo srednjak Srbina spasava – viču ponosni vlasnici sopstvenih pr(eostalih)stiju.

Prsti su, inače, sastavni delovi šake kojima se mogu uspostavljati i diplomatski odnosi. Sem isturenog pomenutog srednjeg. Recimo, Olimpijada je mesto gde čovek sa svojih deset prstiju može da uradi svašta. Predsednik Tadić, polaznik kursa slepog kucanja s tri prsta, uspeo je da sa svojih šest prstiju na obe ruke popravi odnose između Srbije i SAD za čitavih 25 sekundi i osam stotinki, što je novi olimpijski rekord. Bilo je to prošlog leta na Olimpijadi u Pekingu. Lokalni pekinški paparaco uslikao je predsednika kako u pozi dva puta po tri prsta pozdravlja olimpijski tim Srbije sa tribina „Ptičjeg gnezda“. To je odnekud video izvesni Buš. Džordž Buš. Pitao je ljude okolo: „Šta radi ovaj čovek?“ To je čuo predsednik Srbije. Prišao je i objasnio Bušu da su tri prsta deo našeg nacionalnog identiteta. Sveto trojstvo, jelte. Buš je otišao zadovoljan saznanjem da je upoznao predsednika jal Kirgizije, jal Tunguzije, a predsednik Tadić je obavestio domaću i međunarodnu javnost šta sve čovek može da uradi sa svojih šest prstiju. Kazao je da treba „iskoristiti svaku priliku gde se okupi veliki broj državnika kako bi se uticalo na našu stvar“ i dodao da je „u ovom trenutku, naša ekonomija, otvaranje novih radnih mesta i poboljšanje perspektive za bolje bilateralne odnose glavni cilj“.

Posle troprstog diplomatskog uspeha našeg predsednika u Pekingu, naša ekonomija je procvetala – radnici, seljaci i poštena inteligencija počeli su da seku prste kako bi po istom receptu, bez nepotrebne muke savijanja malog i domalog, uspeli makar da s tri prsta zainteresuju stečajnog upravnika za svoj slučaj, kad već ne mogu Buša. Najdalje je otišao biznismen koji je još pre 17 godina, kada je Ivica počinjao karijeru, imao nekih poslova s osiguranjem – odsekao je pre neki dan i drugi prst, baš kad je onaj novopazarski sindikalac izjavio da „će uskoro odseći još jedan, i tako postati jedini Srbin sa tri prsta“. Mada Srba s tri prsta ima kolko oćeš. A biće ih sve više. Proporcionalno uspehu reformi i otvaranju samostalnih hirurško-mankirskih radnji na fabričkim kapijama.

Videvši da situacija izmiče kontroli, predsednik Tadić je zaveštao organe na VMA. Uključujući i svih deset prstiju, od kojih šest imaju posebnu istorijsku vrednost. Njih je već kaparisao diplomatski muzej Srbije u osnivanju. A radnici & inteligencija računaju, valjda, da će njima iz zaostavštine ostati mali i domali. Oni su im najpotrebniji. Međutim, radnici & inteligencija su čudna sorta – daš im jedan prst, oni bi uzeli celu ruku. Takoreći celog Tadića. I Dačića, pride. Oni ionako idu u paketu. Bliski su ko nokat i meso, jelte.