Sveti Pižon

„Koliko se sećam, govorio nam je o tome šta treba da jedemo. Stalno nam je pričao o nekim pečurkama…“- sećao se mnogo godina kasnije Milko Đurovski. Znajući Karadžićev naknadni talenat za eliminaciju neprijateljske žive sile, nije isključeno da je on govorio šta treba da jedu protivnički igrači, a ne Zvezdini, ali Milko se slabo sećao kolektivnog ležanja na kauču. Dvadeset pet godina kasnije, zbog opravdanog odsustva doktora Dabića, starog znanca koji se u međuvremenu bavio kvantnom, duhovnom i energetskom medicinom, tradicionalnom japanskom tehnikom za umanjenje stresa i tradicionalnom srpskom tehnikom za umanjenje pomenute žive sile, najnovije rukovodstvo Crvene Zvezde dosetilo se da za buduće uspehe angažuje novo lice u narodu popularnije pod imenom pop. Manje košta od Ronaldinja, 100 evra plus ručak u „Avalici“, a ima direktan kontakt sa „osobom“ koja može da našteluje utakmicu bolje od korumpiranog sudije Srpske lige „Zapad“.

Zbog te „osobe“ nekada se čini da, recimo, Mateja Kežman ne ulazi na teren već u Hram Svetog Save, „osobi“ ne odolevaju ni mnogo bolji igrači, svi se ritualno krste tri do osam puta prilikom izmene, 17 do 65 puta prilikom postignutog gola i klanjaju se do aut-linije kad „glavni sudac“ pokaže na belu tačku. Afrički fudbaleri svuda sa sobom vode vrača koji centarfora ponekad zaseče nožem ispod nožnog palca, tera igrače da mokre na loptu pre utakmice, poliva kopačke čudotvornim napicima i prinosi nosoroge i nilske konje kao žrtve bogovima pred finale nacionalnog kupa. U Zvezdi nemaju para ni za vrača ni za nilskog konja, ali su primetili da je od njih i Bog digo ruke, pa su skupili neku crkavicu za sveštenika koji je temeljno osveštao „Marakanu“, klupski grb s poznatim hrišćanskim obeležjem, petokrakom, i golove na koje će uskoro „Delije“ razapeti Vladimira Petrovića Pižona, jer se od dve stative i jedne prečke očas posla zgotovi krst nalik onom na Golgoti. Tako da će „Marakana“ već koliko večeras sem mirisa tamjana, dobiti i raspeće. Međutim, ako „onaj delija“ ostvari zadatke zbog kojeg je i angažovan preko ovozemaljskog menadžera, eto ti Svetog velikomučenika Pižona na centru u formi celivajuće ikone. Svetački ozbiljnog, povremeno plačnog, a svaka čudotvorna ikona u Srbiji kad-tad proplače, ko Pižon onog trenutka kad su 4. maja 1980. na Poljudu javili da je umro Tito.

Šta je bila božja inspiracija da napravi Zemlju, to je već odgonetnuto, ali nikada nije do kraja utvrđeno – šta je bila božja inspiracija da napravi Zvezdu. Ima sumnjivaca koji tvrde kako bi Bog, da je baš on stvarao Zvezdu, smislio neko bolje ime od pravoslavnog hrišćanina Slobodana Penezića Krcuna, na primer „Crveni krst“, „Krštena zvezda“ ili tako nešto, teško je pomisliti da je svevišnji uzviknuo poput pomenutog narodnog heroja i društveno-političkog radnika: „Ako je već Zvezda, neka bude Crvena“. I bi crvena. Uostalom, pitanje je koliko je Bog blagonaklon prema ljudima koji šest dana treniraju, a sedmog igraju fudbal. Dok ostali odmaraju.

Još od kada su vladiku Atanasija zatekli kako sa do pojasa zadignutom mantijom vitla loptu po porti nekog manastira s lokalnom postavom kaluđera i pastvom iz komšiluka, postojao je zračak nade da od srpskog fudbala Bog još nije digo ruke, mada je izgledalo. Opet, od kada su Velju Ilića zatekli kako sa prvom postavom „čačanske eparhije“ osveštava kamen temeljac fabrike cigareta u Preljini, uočeno je da ne mora svaki „okađeni“ projekat pod obavezno biti i uspešan.

Poplava popova kao stručnih savetnika spremnih da poguraju svuda gde nam ne ide počela je ranih devedesetih, reka Jordan celim tokom bila je premala da bi se svetom vodicom poškopio svaki Srbin zainteresovan za razbijanje malera s doživotnom garancijom. Zaludnih popova je bilo sve manje, a (ne)krštenih jarića sve više. Trend „iže jesi na nebesi“ kasno je stigao do „Marakane“, jerbo tamo, ranih devedesetih, i nije bilo tako rđavo, kol’ko među ostalom Srbadijom. Oni su, naime, tih godina već stigli do Tokija, kada su ostali tek hvatali niski start. U to vreme bili su neosveštani, neokađeni, sa sastavom zbog kog bi morali da angažuju sveštenstvo iz nekoliko različitih konfesija, plus vrača spremnog da se pozabavi Dejinim primicačem. I bez kandila postali su prvaci sveta.

Zato valjda onaj sveštenik s „Marakane“ i nije izdao garanciju. „Osveštenje ne znači da će „Marakana“ biti nepobediva. Ali ako budete pravilno radili, ovo mesto će biti dom moralnih pobednika“- objasnio je crveno-belim hrišćanima da malo mora i da se radi, ne može sve da padne s neba. Valjda i on zna da nema „tog boga“ koji može da zameni neosveštani sastav: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević, Binić…