Vampir Ratko

– Jeste li vi odozdo? Odakle ste? – pitala je na srpskom.

– Iz Slovenije – naveo je Šerbedžija prethodnu „adresu“, iz koje je stigao u London, a gde je otišao na „zimovanje“ kad je oteran iz Zagreba.

– A meni ličite na Radeta Šerbedžiju. Pljunuti ste Šerbedžija – rekla je žena sumnjičavo.

– Pa, gospođo, koliko su me pljuvali, možda i jesam – priznao je Rade nevoljno.

Žena se skamenila. Uhvatila se za glavu: „Bože, šta su nam uradili! Doveli su nas do toga da jedan Rade Šerbedžija čuva tuđu decu po Londonu!“

Jugoslovenski ratovi bili su takvi da su samo velikani na vreme shvatili da je tih godina pametnije bejbisitovati sopstvenu čeljad po Londonu nego šetati tuđu decu po frontovima. Tako da Šerbedžija 15 godina kasnije drži koncerte od Vardara do Triglava, čiste savesti – i živ je. Ostali uglavnom nisu. Čak i kad jesu.

Tako, recimo, da kojim slučajem ovih dana negde na ulicama Londona, Kalgarija, Beograda ili Han Pijeska nabasate na Ratka Mladića na semaforu, verovatno se ne biste preterano uzbudili što jedan Ratko Mladić strpljivo čeka da se upali zeleno svetlo. Vaša reakcija bila bi ljudska – iz sveg glasa kriknuli biste: „Upoomoooć, vampir!“ I svi bi vas razumeli čak i u tom dalekom Kalgariju, Londonu ili Han Pijesku.

Vampir je, naime, jedina srpska reč koja je prihvaćena u skoro svim jezicima sveta. Nemački lingvista Fridrih Kluge napisao je da je reč vampir („biće koje sisa krv ljudima“) preuzeta iz srpskog 1725. godine nakon „nekakvog događaja u Beogradu“. Braća Grim kažu da na Balkanu postoji verovanje da mrtvi noću mogu da ustanu iz groba i piju krv živima, i da je ta reč preuzeta iz srpskog jezika u trećoj deceniji 18. veka. Slično je i sa rečju Ratko Mladić – da u Mumbaju, Erevanu, Džakarti, La Pazu, Ulan Batoru ili Pjongjangu viknete: „Vampir, vampir, Ratko Mladić, Ratko Mladić“, slučajni prolaznici pomislili bi da pred sobom imaju retkog preživelog doktora esperanta. A zasluga za ove ugledne internacionalne brendove i termine je autentično naša – ne samo da smo plasirali vampire u svetsku lingvistiku nego ovih dana dobijamo novu odrednicu u globalnom etimološkom rečniku, gde piše: „Ratko Mladić – vampir u bekstvu, iz Srbije, biće koje sisa krv Srbima na putu ka EU. Kad ga primetite, ne vadite glogov kolac. Hitno zovite Rasima Ljajića na broj 065-XXX-XXX“

Ratko Mladić se, naime, upokojio gospodu. Porodica kaže da im se ne javlja već sedam godina, komšije kažu da ga nije bilo na sednicama kućnog saveta već 15 godina, udruženje jataka sumnja na najgore, jedino Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, iskreno priznaje da ga viđa svake noći triput. U snu. Dolazi oko ponoći. Pa tužilac spava s belim lukom oko vrata, ali ne namerava da istakne belu zastavu u obliku oznojenog belog čaršafa. Dnevni radni izveštaji tužioca Vukčevića nakon svečanog dodeljivanja izvoda iz matične knjige umrlih familiji najbržeg haškog begunca, počeće da sliče pripoveci Milovana Glišića „Pre devedeset godina“ u kojoj opisuje selo Zarožje kod Bajine Bašte, ukletu vodenicu i dogodovštine tamošnjeg vampira Save Savanovića.

„Odista je strašna ta gudura gde je vodenica zaroška. S jedne strane gusta šuma, i danju je mračno u njoj, a kamoli noću. S druge strane krševi i stene, sve neke okapine, čini ti se sad će se survati dole…“- pisaće u saopštenjima Milovana Glišića, pardon, Akcionog tima za završetak saradnje sa Haškim tribunalom o akcijama sprovedenim na širem području Bajine Bašte u cilju otkrivanja haških begunaca i njihovih pomagača, vodeničara.

Ko se setio da Ratka Mladića oglasi pokojnikom, dakle personom koja se kao takva može pojaviti samo u inkarnaciji Save Savanovića, i to sada kada nam je najpotrebniji? Ako izuzmemo mogućnost da je Kosta Čavoški u trenucima dokolice gledao filmove „Vidimo se u čitulji“ i „Moj komšija je vukodlak“, moguće da je rodbina stvarno posumnjala da se nešto čudno dešava, a to nešto se inače povremeno dešava i osobama muškog pola koje (dez)organizovano ne jure zbog sumnje da su u slobodno vreme organizovali genocid i druge tradicionalne manifestacije narodnog duha i stvaralaštva. Padne im jedne noći klapna, obuku patofne, dovate kesu i kažu da se odmah vraćaju. „Otišao je pre sedam godina da baci đubre u patofnama i od tada ga nismo videli“ – reći će rodbina novinarima vazda željnim ekskluzive koji će postaviti noćne straže kod kontejnera.

Dok će ostatak poštovalaca lika i dela naprasno zavoleti vampire, zapršku za čorbast pasulj će praviti bez belog luka, sve nadajući se da će im oko ponoći Ratko Mladić ipak zakucati na vrata u svom prirodnom stajlingu – vunenim čarapama za nečujno kretanje po parketu, s oštrim kljovama i golubom pismonošom u ruci. I reći: „Dobro veče, Srbijo“.

A ako se ikada dokaže da Ratka stvarno nema među nama, organizovano državno otkopavanje jednog đenerala, Draže, moglo bi se pretvoriti u koordinirano generalno spremanje i đeneralno prekopavanje Srbije u potrazi za još jednim iste sudbine i identičnim „čvarcima“ na epoletama, opevanom u pesmi: „Živ je Draža/Ratko, umro nije, dok je srpstva i Srbije“. Taj je za života imao čin general-pukovnika, ali je poluposthumno avanzovao u general-pokojnika. Znajući da svi pukovnici ovde kad-tad postanu pokojnici, dok generali postaju pametni uglavnom posle bitke. Kada beže glavom bez obzira. Onda se naprasno povampire.

General-pokojnik Mladić, naime, zna da je u životu daleko bolje biti mrtav nego živahan, toliko da te svi primete na ulici. Kada si lako dostupan više nisi interesantan nikome – ni Hagu, ni Nirnbergu, ni Milovanu Glišiću, ni pijanim vodeničarima kod Bajine Bašte, ni legendama koje se prenose s kolena na koleno. Jedino kao pokojnik možeš izazavati saosećanje među onima koji će te sresti na semaforu „negde tamo“ na „zebri“ kod Bakingemske palate i tužno uzdahnuti: „Bože, šta su nam uradili! Doveli su nas do toga da jedan Ratko Mladić izigrava vampira po Londonu“.