Vožd ovac(a)

SNS nije dobila ni blizance, ni trojke, ni petorke, već dvadesetšestorke koje će ponosno sedeti u klupama lokalnog parlamenta, i to pre nego što prohodaju, a pelene će im menjati Vučić, kod kog je materinski instinkt proradio kasno, ali u pravom trenutku.

Sigurno vas zanima – ukoliko niste odavle – kakvo je to rajsko mesto Voždovac, čije osvajanje pojedinim individualcima više znači od zabadanja zastave na Mont Everest ili srećnog glasa akušerske sestre koja vam koncizno saopštava: „Ćerka“. I da li ga je Vučić zavoleo tek pošto je odgledao film „Kad porastem biću kengur“, vrlo poučnu storiju o Vučićevim željama u pogledu Tome, ili mu se Voždovac svideo pošto on oduvek voli naša polja, ponekad žuta, tirkizna, pa čak i plava, kao nekakvo voždovačko more, tu pitomu ravnicu, koja mu je trajno nadahnuće u životu.

Ovako je to bilo – Voždovac je dobio ime po nekom voždu. Vožd na voždovačkom jeziku znači vođa. Ovac na voždovačkom znači muž od ovce. Ukupnim sagledavanjem imena Voždovac dolazimo do zaključka da je on nazvan po nekom vođi ovaca, koji je ovde živeo nekada davno, i svi su čekali da se vrati. To se pominje još u biblijskom Otkrovenju (19:11-16): „I videh otvoreno nebo, i videh beo konj, i koji sedi na njemu zove se Verni i Istiniti, i on sudi i ratuje po pravdi. I on će im biti pastir sa gvozdenom palicom“.

Otprilike četrnaest stranaka pomislilo je da se baš oni pominju u Otkrovenju i voždovačkoj mitologiji & etimologiji, te su krenuli da obilaze sve predele i krajolike gde se sa uspehom može steći prestižno zvanje „vožd ovac(a)“. Belo stado belog šengena tako je viđalo svakakve nadrealne scene, ravne drugom dolasku Isusa Hristosa – na primer, Zoran Ostojić uranio je jednog sabaha, zajedno sa stranačkim kamermanom, i osvanuo na stočnoj pijaci u Ripnju, gde ga, neočekivano, nisu dočekali ko krme u Teheranu niti ko „el-de-pe-ovca“ u Pinosavi. Više je to ličilo na Magelanovo iskrcavanje na Filipine, gde je pred domoroce prosuo šaku svetlucave bižuterije i nekoliko cevi za kanalizaciju.

Ripanjski domoroci, naime, mogu naširoko debatovati o globalnom zagrevanju, lokalnoj anesteziji, i svim ostalim epskim oblicima pripovedne proze koji oblikuju mitske teme, o postanku sveta, životu, smrti, zagrobnom preferansu, ali se potpuno preobrate kada im neko pomene mogućnost otkrovenja, odnosno uvođenja kanalizacije. Tako su se u trkama za titulu „vožd ovac(a)“ najbolje snašli najveštiji u plivanju fekalnim vodama delfin stilom.

Materinski Vučić i očinski Nikolić na taj način su bili za koplje ili kiblu ispred drugih. Njihov ulazak u kakav voždovački zaselak najavljivale su „Kursadžije“, putujuća trupa poznata po dramskoj adaptaciji viceva tipa: „Ide deda ulicom kad iza ćoška ubije ga šporet“ i „idu dve žene ulicom, naročito ona leva“. Domoroci se smejali, smejali, pa posle dvadeset dana kampanje nisu više znali da li kao prethodnica naprednjacima idu „Kursadžije“, ili kao prethodnica „Kursadžijama“ idu naprednjaci.

Sve se na kraju raspalo u paramparčad, bar iz vizure onih koji nisu vodili „Kursadžije“, nego su se uzdali samo u predizbornu retoriku prosečnog vodoinstalatera. I tako, iako nisu dobili kanalizaciju, Voždovčani su dobili adekvatnu utehu – Srpsku naprednu stranku.

Što je najvažnije – dobili su vožda Voždovca. Svi SNS bilbordi, naime, bili su ukrašeni Tominim komunalnim osmehom, stečenim još u vreme gazdovanja jednim neveselim kragujevačkim komunalnim preduzećem. Svaki Ripanjac, Pinosavac, Jajinčanin i moguće Zucanac (ako se tako zove žitelj Zuca), bio je ubeđen da će Toma postati predsednik opštine, da će ga redovno uživo viđati na svečanom otvaranju nove septičke jame, ali, ubrzo će se ispostaviti, on je tu bio samo da bi Vučić postao kengur kad poraste. Tačnije, da bi Vučić po drugi put u životu postao srećan čovek.