Vuk, SPOmenik

Istinski ne. U pojam svakako.

Zašto Vuk ne može da okupi više od 100 ljudi na Trgu republike, zvanom slobode? Pa, izgleda da je odgovor nelogičan – zato što je u međuvremenu ostao živ.

Ako bi nekome trebalo podići SPOmenik za života i uklesati na mermeru „poginuo je za bolju Srbiju“, onda je to Vuk. Da, taj Drašković, za koga klinci rođeni devedesete misle da je vladika zahumsko-hercegovački, a oni malobrojni troprsti romantičari doživljavaju ga ko šezdesetosmaši Rudija Dučkea. Oni vazda spremni da analitički cepidlače izvadiće ceduljče sa spiskom Vukovih smrtnih grehova, koji su , doduše, u odnosu na životne grehove onih koje je Vuk iznedrio vukući ih po devedesetim ka dvehiljaditim na sopstvenoj grbači jedna ništavna romansa.

Aha, Drašković – turiće đozluke za dalekovidost na vrh nosa neki „večiti opozicionar“ i krenuti u troprsto nabrajanje – usred „našeg krljanja“ s Miloševićem taj isti Vuk, sećam se, oličen kroz privatno SPO preduzeće „Gradska vlast“, izdao je, pored ostalih, dozvolu za nadziđivanje sirijske ambasade. Problem je što tražilac dozvole nije bio sirijski ambasador, već Srbin, simpatizer SPO, borac za bolju Srbiju. Posle, kad su doznali da diplomatska praksa ne predviđa izdavanje dozvole za nadogradnju privatnih stanova na ambasade, Vuk je otišao u diplomatiju, a Beograd je postao grad neobičnih potkrovlja.

Pa je onda taj Vuk, vratiće đozluke na vrh nosa „večiti opozicionar“ pokretom savijenog kažiprsta i srednjeg prsta, bio član Vlade u vreme bombardovanja, te je prosečan gledalac Si-en-ena, gledajući ga svakog dana kako na retkom nenadzidanom krovu neke zgrade daje izjavu dok su svi ostali ministri bili u podrumu, shvatio opravdanost „Milosrdnog anđela“ – pa mi, braćo, u Srbiji ratujemo protiv talibana. Rekao je taj prosečan gledalac Si-en-ena dve i po godine pre 11. septembra i godinu i po dana pre 5. oktobra. Na ovoj prvoj manifestaciji Vuk nije učestvovao, ali na ovoj drugoj jeste – delimično. Njemu se pre svih nije svideo Koštunica. Mnogo mu se više svideo Voja Mihailović, prestolonaslednik Draže Mihailovića. Nešto više od svega toga mu je proradila sujeta, i zato danas, 19 godina kasnije, na Trg republike, zvani slobode, dolazi ko na matursko veče – ima tu nešto preživelih štrebera iz prve klupe, zanemarljivo prijatelja i dvojica koji su mu ostali verni – knez Mihailo i konj.

Serbian mixed grandmothers and froggs, što bi u engleskoj varijanti Vuka Draškovića otprilike moglo da znači – srpska mešavina baba i žaba – iliti biračko telo, odlučilo je da stranka koja baštini osuđene za ubistvo na Ibarskoj magistrali može da vlada u Srbiji dvadeset godina after, a partija, zvana pokret, kojoj su pripadali svi pobijeni u istom „slučaju“ – ne može. Ukoliko ne uračunamo doživotno vrlo odgovorno mesto ministra za dijasporu. Koje 20 godina kasnije zadovoljava apetite stranke koja je imala najveće izglede da vlada novom Srbijom. Toliko su srećni novom ulogom, da se čak i ministar za dijasporu preziva Srećković. Iako bi neko s prethodnim ambicijama tu postavio osobu prezimena Nesrećković.

Vuk, SPOmenik Srbije, imao je najbolji procenat lude sreće u Miloševićevom „ruskom ruletu“ političkih likvidacija. Na kraju je i akcioni tim crvenih beretki shvatio da mu ništa ne mogu, ima bar devet života. Međutim, mnogo im je bolje išlo samoubistvo. Prvi pokušaj suicida bio je ulazak u Slobinu vladu. Posle tog su pokušali da ih pobiju. Onda su ušli u Vladu sa podrškom onih koji su pokušali da ih pobiju. Ostalo je još da uđu u Vladu sa svojim ubicama. Ali nisu. Teško probijaju cenzus. Istina, bez Vuka bi Srbija danas bila blaža varijanta Severne Koreje. Bez Dane bi danas Srbija bila zemlja u kojoj bi vladao SPO. Međutim, ovo dvoje su se udružili. I sve se završilo na trostrano nezadovoljstvo.

Nekako, ova Srbija nije ona Srbija, koju je Vuk pominjao u desetercu. Nekako, nije ova Srbija, ona Srbija, koju smo zamišljali. Slušajući Vuka. Koji lepo govori. Ali je, ponekad, praksu razvijao u potkrovlju, opozicionarstvo na vlasti, i nikako nije voleo da bude u drugom planu. U kome je zbog svega toga ostao. Živ i (s)pokojan.